Генерација З одраста у свијету у којем се границе између стварног, замишљеног и виртуелног све теже разликују. Да ли је њена анксиозност један од симптома дубље промјене људског искуства?
Једна од карактеристика савременог доба јесте да човјек никада раније није био изложен толикој количини информација, слика и различитих представа стварности. Дигитални свијет постао је неодвојиви дио свакодневног живота, али његов утицај не завршава се на промјени начина комуникације. Он постепено мијења и начин на који доживљавамо себе, друге људе и свијет који нас окружује. Посебно се то може уочити код генерације З, младих људи рођених приближно између 1997. и 2012. године, који су одрастали уз интернет, паметне телефоне и друштвене мреже.
Француски психолог Филип Прел (Philippe Presles) указује на један занимљив аспект овог проблема, повезујући анксиозност младих са промијењеним односом према стварности. Према његовом запажању, наш мозак не успијева увијек јасно да разликује оно што је стварно доживљено од онога што је замишљено, измишљено или виртуелно представљено. То значи да и садржаји који нису непосредно дио нашег животног искуства могу изазвати стварне емоционалне реакције. Страх од могућег догађаја, узнемиреност због туђег искуства или осјећај угрожености изазван сликама и информацијама могу постати дио личног психолошког искуства.
Овдје се отвара питање које превазилази оквире психологије: шта се дешава са човјеком када његово искуство стварности све више посредују дигиталне представе?

Филип Прел
Стварност која се непрекидно посредује
За разумијевање овог феномена важно је имати у виду да генерација З није само генерација која користи технологију. Она је генерација која је велики дио својих социјалних односа, емоционалних искустава и процеса формирања идентитета остваривала у дигиталном простору. За претходне генерације интернет је био нови простор комуникације, док је за младе данас он готово природно окружење живота.
Друштвене мреже притом не приказују стварност у њеној цјеловитости. Оне углавном нуде одабране тренутке туђих живота: успјехе, путовања, изглед, друштвене односе и лична достигнућа. Човјек се тако све чешће пореди са представом туђег живота, а не са стварним животом другог човјека. Оно што види на екрану постаје мјерило за процјену сопствене вриједности. Из таквог поређења могу произлазити осјећај недовољности, страх од пропуштања важних догађаја, потреба за сталним потврђивањем и осјетљивост на мишљење других.
Посебан проблем настаје када се искуство виртуелног свијета почне доживљавати као непосредна стварност. Негативан коментар, одсуство реакције на објаву, искљученост из виртуелне групе или призор туђег успјеха могу изазвати емоционалне реакције које су по интензитету упоредиве са реакцијама на догађаје из непосредног окружења. Виртуелно искуство, дакле, није нестварно у својим посљедицама. Оно производи стварне емоције, обликује односе и утиче на самопоимање.
Мисао о опасности може покренути исту физиолошку реакцију страха као и стварна пријетња, сматра Прел:
„Разлог је у томе што наш мозак у ономе што доживљавамо не успева увек јасно да раздвоји стварно, замишљено, измишљено и виртуелно”
Анксиозност и страх од могућег
Анксиозност савременог човјека често није везана само за конкретну опасност него и за непрекидно ишчекивање нечега што би се могло догодити. Млади су изложени великом броју информација о кризама, ратовима, климатским промјенама, економској неизвјесности, насиљу и личним неуспјесима других људи. Иако се већина тих догађаја не дешава у њиховом непосредном окружењу, они постају дио њиховог свакодневног психолошког искуства.
Ту се јавља један пспецифичан феномен дигиталног доба: човјек је информисан о готово свему што се догађа у свијету, али то не значи да свијет боље разумије или да се у њему осјећа сигурније. Напротив, непрекидно излагање информацијама може појачати осјећај угрожености и немоћи. Велики број могућих опасности ствара утисак да је опасност стално присутна.
Зато је важно разликовати информисаност од разумијевања. Информација преноси податак, али сама по себи не обезбјеђује смисао, мјеру и способност расуђивања. Човјек може знати све више о свијету, а истовремено имати све мање осјећаја да у њему може пронаћи своје мјесто.
Од симулације до губитка непосредног искуства
Француски филозоф Жан Бодријар још је у другој половини двадесетог вијека указивао на појаву хиперреалности – стања у којем представе и симулације стварности постају толико снажне да више не служе само као њен приказ, него почињу да је замјењују. Његова размишљања данас добијају нову актуелност. Дигитални простор не представља само мјесто на којем гледамо стварност него и простор у којем се она обликује, тумачи и вреднује.
То не значи да су виртуелна искуства нужно лажна или безвриједна. Проблем настаје онда када представу о животу почнемо да стављамо изнад самог живота. Умјесто да нешто доживимо, све чешће настојимо да то забиљежимо, објавимо и учинимо видљивим другима. Умјесто непосредног сусрета, добијамо његову дигиталну репродукцију. Умјесто разговора, размјењујемо кратке поруке и реакције.
У том контексту занимљива су и размишљања њемачког филозофа Бјунг-Чул Хана о друштву умора и кризи пажње. Савремени човјек изложен је непрекидним подстицајима, захтјевима за реакцијом и потреби да буде доступан. Пажња постаје расцјепкана, а способност да се дуже задржимо на једној мисли, књизи, разговору или искуству све захтјевнија. За младе који су одрастали у таквом окружењу то није само питање навике него и један од услова њиховог одрастања.
Човјек и потреба за стварном присутношћу
Можда је најважнија посљедица ових промјена управо слабљење непосредног искуства. Човјек не постаје личност само кроз информације које прима него кроз односе које гради, одговорности које прихвата, искушења кроз која пролази и заједницу којој припада. Хајдегерово разумијевање човјека као бића-у-свијету подсјећа нас да постојање није посматрање свијета са безбједне удаљености. Човјек је увијек већ укључен у свијет, у односе и конкретне животне околности. Његово искуство стварности не настаје само гледањем и тумачењем него учествовањем, дјеловањем и сусретом.
Зато се одговор на анксиозност младих не може свести на захтјев да мање користе телефоне или да напусте друштвене мреже. Дигитална технологија постала је дио савременог живота и њене могућности могу бити драгоцјене. Питање је како сачувати способност да се њоме служимо, а да она не постане главни оквир нашег искуства.
Породица, школа и друштвена заједница имају посебну одговорност у том процесу. Младима су потребни простори стварног сусрета, разговор без журбе, пријатељства која не зависе од виртуелне потврде, физичка активност, читање, стваралаштво и искуство припадања. Потребно им је и вријеме у којем не морају непрекидно бити доступни, видљиви и изложени процјени других, сматра Прел.
При томе, анксиозност генерације З не треба посматрати као недостатак њене отпорности или као посљедицу наводно слабијег карактера младих људи, што је понекад перцепција старијих генерација о младима. Она се мора разумјети и у контексту друштва које је створило окружење непрекидне изложености, поређења и убрзања. Млади нису изабрали све услове у којима одрастају, али ће управо они морати да науче како да у њима сачувају своју слободу и личност. Примјер младих у Србији показује да генерација З није нужно заробљена у виртуелном свијету, већ да дигиталне комуникације може користити као средство за успостављање стварних односа, солидарности и друштвеног ангажмана. Они шаљу значајно промијењену поруку о себи: генерација која је одрастала уз екране истовремено показује снажну потребу за непосредним сусретом, заједништвом и стварним учешћем у животу друштва.
![]()
Можда је зато најважније питање нашег времена не колико стварности можемо да видимо, него колико смо још способни да је непосредно доживимо. Искуство младих који, упркос одрастању у дигиталном свијету, траже стварни сусрет, заједништво и учешће у животу друштва показује да потреба за непосредном стварношћу није нестала. У свијету у којем је готово све доступно погледу, али не нужно и искуству, способност да будемо присутни, да се сусрећемо и преузимамо одговорност за друге постаје један од најважнијих облика људске слободе.
