Дијалози

Између закона и ероса: Јанарасова деконструкција морализма и еклисиолошка криза

Вељко Стојановић

Када се слободно мишљење, па чак и богословска мишљења (теологумена), третирају као преступи, институционална димензија Цркве — која је неопходна и у начелу добра — показује склоност да другога посједује умјесто да се о њему стара у љубави. Опасност да се жива црквена заједница укрути у крути систем постоји још од 313. године, или, прецизније, од Солунског едикта из 380. године. Христос Јанарас понудио је можда најдубљу дијагнозу ове патологије, али и лијек за њу: његова радикална критика морализма одстрањује малигне ћелије из живог тијела Христове Цркве.

Упечатљив примјер таквог институционалног „укрућивања“ представља стање у Српској православној цркви, гдје поједини припадници високог црквеног јерархијског врха злоупотребљавају благу вијест Јеванђеља у идеолошке сврхе, не схватајући да јединство не значи једнообразност. Посљедично, свједоци смо прогона свих оних који се усуђују да се супротставе таквој идеологизацији и злоупотреби Јеванђеља.

Конкретан случај представља искључење из Цркве, без могућности правичног суђења, двојице истакнутих теолога, Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића, свештеника и професора Православног богословског факултета у Београду, због њиховог одбијања да се повинују нехришћанским агендама појединих епископа. С друге стране, ласкавци и доушници напредовали су у својим каријерама: стицали су виша академска звања, постајали продекани и добијали боље парохије, прихватајући притом да надзиру и учествују у прогону оних који су им до јуче били пријатељи. Све то довело је до успостављања својеврсног Универзитета Српске православне цркве и коначног уништења Православног богословског факултета, који је био један од конститутивних факултета Универзитета у Београду. Чак га је и митрополит Јован Зизјулас једном описао као „један центар теологије“ који би могао постати „центар теологије“. Данас је од тога остало само драго сјећање.

Јанарасова теологија нуди снажан одговор, посебно својом деконструкцијом црквеног и грађанског морализма, у циљу ослобађања аутентичног хришћанског етоса који је заробљен системом. За њега је моралистички закон завјеса која прикрива одсуство истинског односа покретаног еросом. Такав однос је, према Јанарасу, динамички, узајамни и жртвени догађај заједнице, супротстављен крутим моралним законима и правним кодексима. Утемељен у слободи и ризику, он представља једини аутентични однос са Богом и ближњим, кроз који се остварује евхаристијски начин постојања личности.

Спасење у Христу јесте динамички догађај заједнице, а не статична „врлина“ дефинисана правним кодексима. Изван односа са Богом и ближњим покретаног еросом, врлина је онтолошки испражњена. Ако уопште морамо говорити о хришћанској етици — што Јанарас није чинио на тај начин — могли бисмо рећи да је она заиста хришћанска само онда када је спремна да се одрекне сопствених начела ради другога, конкретног и живог људског бића.

Јанарас, вјероватно најзначајнији теолог нашег времена, руши дихотомију коју производи административни апарат, а која раздваја „угледног“ од „маргинализованог“ човјека. Оазе привидне сигурности и самозадовољства које систем нуди урушавају се као кула од карата пред еротским односом, јединим истинским односом. Ту нема компромиса: „љубав је или узајамна и жртвена, или представља раскид и фрагментацију“ (Варијације на Пјесму над пјесмама, 18). И она је увијек ризик.

Полазећи од Јеванђеља, Јанарас показује да маргинализовани човјек има вриједност сам по себи, јер је налик Христу. Истакнути припадник црквене или друштвене заједнице — кога Јанарас духовито назива „зависником од избора пасте за зубе“ — почива у илузији сигурности, живећи као конформистички потрошач, често равнодушан према смрти и отуђен од својих ближњих.

Насупрот њему, човјек на маргини нема више шта да брани: ни част, ни углед, ни моћ. Он вапи за истинским односом и смислом, за „гласом који га буди из мртвила“, попут Лазара (Јн 11, 43). Ипак, Јанарас не идеализује маргину, гријех или очајање. Напротив, попут Светог Симеона Новог Богослова, како је често истицао и владика Атанасије Јевтић, маргинализовани човјек баца се у бездан очајања, надајући се да ће га Христова рука прихватити прије него што пропадне.

Истински однос покретан еросом зато захтијева храброст и спремност на ризик. Оно што је овдје посриједи јесте најдубља логика односа, „језик који одјекује мелодијом стварног и неизрецивог“ (Варијације, 68). У ауторитарном систему, насупрот томе, теологија престаје да буде трагање за истином и постаје средство манипулације и моћи, док се такозвани духовни живот распада у конформизам и идолатрију формализма.

Јанарасово усмјерење на маргинализованог човјека и његова деконструкција репресивних система имају додирних тачака и са теологијом ослобођења. Иако је теологија ослобођења настала у римокатоличкој Латинској Америци као одговор на социоекономско угњетавање, чини се да са Јанарасовим персонализмом дијели сродан импулс. Обје одбацују „религију“ као инструмент очувања постојећег поретка и оштро критикују отуђење које савремени системи намећу човјеку.

Ипак, док се теологија ослобођења усредсређује на структурни гријех и социополитичку еманципацију сиромашних, Јанарас проблем смјешта на дубљи ниво: ниво онтологије и евхаристијског начина постојања. Упркос различитом поријеклу, оба приступа суштински одступају од западног индивидуализма. Јанарасова персоналистичка онтологија, која биће одређује као однос и заједницу, могла би добити конкретан историјски израз у борби теологије ослобођења против структурног гријеха и друштвене неправде. Посматрано на тај начин, духовна обнова заједнице и социополитичка борба за потлачене представљају двије стране исте тежње: остварења човјека као бића односа, како у евхаристијском тако и у друштвеном животу. Истинско ослобођење, дакле, јесте ослобођење од индивидуализма, који завршава у тиранији биолошке нужности, али и ослобођење од изобличења која умјесто истинске заједнице постављају спољашње структуре које потискују слободу личности.

На крају се поставља питање: може ли Јанарасова теологија данас послужити као позив на ослобођење Цркве — која је истовремено света и којој је увијек потребно очишћење (Lumen gentium, 8) — од сопственог клерикалног и идеолошког заробљеништва?

Јанарас нас подсјећа да је сваки човјек, без обзира на свој административни положај у систему, „јединствени поглед и осмијех“ (Варијације, 102). Међутим, када Црква престане да се разумије као заједница јединствених, живих личности са Христом и у Христу, кроз Духа Светога, заједница постаје заробљеник институционализма усмјереног на очување моћи. Црквена власт, која произлази из заједнице, односно из евхаристијског сабрања, тада губи свој аутентични карактер, а теологија коју исповиједа претвара се у идеологију. Парадоксално, институција која проповиједа ослобођење човјечанства у Христу постаје извор његовог поробљавања, потискујући оне који одбијају да се повинују доминантној идеологији.

Ипак, као што сам већ рекао, јединство није једнообразност. Са пневматолошког становишта, Дух Свети пребива у Цркви и сједињује све њене различите елементе у једно Тијело Христово. Истинско црквено јединство, учи нас Јанарас, не потискује разлике, не ућуткује критичке гласове и не искључује оне који оспоравају идеолошко присвајање Јеванђеља. Зато прогон и маргинализација оних који се опиру идеолошком конформизму не представљају само институционални неуспјех него и дубоку теолошку противрјечност: у пракси се пориче управо она жива заједница коју је Црква позвана да оваплоти.

На крају, ипак, Дух је Онај који води Цркву ка есхатону, у којем ће она бити у потпуности остварена као оно што јесте и уздигнута ка вишем јединству којем тежи. Због тога, упркос својим институционалним преображајима и идеолошким изобличењима, „врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).


Напомене

[1] Наводи су преузети из: Христос Јанарас, Варијације на Пјесму над пјесмама, прев. епископ Максим Васиљевић, Београд: Biblos Books, 2025.

[2] Христос Јанарас, Εορτολογικά παλινωδούμενα, Атина: Акритас, 1999, стр. 92–98.

Изворник: Veljko Stojanović, “Between Law and Eros: Yannaras’s Deconstruction of Moralism and the Ecclesiological Crisis”, Public Orthodoxy, 14 October 2026.

Оригинални текст: https://publicorthodoxy.org/2026/10/14/between-law-and-eros/