Приказ књиге Саре Ен Бити From Eden to Interstellar Space: Thomas Nagel, Biblical Hermeneutics, and the Search for “the True Extent of Reality” (Pickwick Publications, Wipf and Stock, Eugene, Oregon, 2025.)
Томас Нејгел постао је значајан саговорник у озбиљном дијалогу науке и религије након што је 2012. године објавио књигу Ум и космос: Зашто је материјалистичка неодарвинистичка концепција природе готово сигурно погрешна (Mind and Cosmos: Why the Materialist Neo-Darwinian Conception of Nature Is Almost Certainly False). Попут многих других, и ја сам био подстакнут да је прочитам и промислим о посљедицама чињенице да један нерелигиозни философ, ослањајући се на новија открића у различитим научним областима, доводи у питање бројне скептичке ставове према теизму.
Покрет интелигентног дизајна одмах га је прогласио својим прваком, док су многи изван научних кругова у томе видјели слом материјализма. Готово деценију и по касније, расправа се наставља, јер и даље постоје озбиљна питања која захтијевају дијалог са теологијом и философијом. Сара Ен Бити дала је значајан допринос овој расправи обимном и темељном студијом која отвара бројна питања важна за теологију. Ријеч је о квалитетном доприносу расправи о Нејгелу.
Не може се порећи да је Нејгел постао важан саговорник у овом дијалогу. Он је професор емеритус философије и права на Универзитету у Њујорку. Докторирао је на Харварду, а потом је радио на Универзитету Принстон и Универзитету Калифорније у Берклију. Иако је аналитички философ, а не научник, члан је Америчке академије умјетности и наука. Његова истраживања усредсређена су на философију ума и епистемологију, а преломни тренутак у његовом раду представља есеј из 1974. године „Како је бити слијепи миш?“ (What Is It Like to Be a Bat?), објављен у часопису The Philosophical Review. Ово наизглед једноставно питање оставило је огроман траг у тој области философије.
Нејгелов став од тада јесте да се свијест не може објаснити полазећи искључиво од материјализма. Међутим, умјесто да прихвати теизам, он се залагао за нерелигијске приступе питању нематеријалне основе стварности. Бити се темељно бави његовим дјелом из перспективе теологије. Њен главни изазов састоји се у томе што је ријеч о веома обимној материји, па поједини дијелови књиге, разумљиво, захтијевају доста напора да би се кроз њих прошло. Од Едема до међузвјезданог простора представља амбициозан и креативан допринос дијалогу науке и теологије. Полазећи од Нејгелове критике редуктивног материјализма, Бити развија конструктивну тезу да библијска херменеутика и савремена космологија нису супротстављене, већ да заједно откривају богатије разумјевање „истинског обима стварности“.
Ова књига биће посебно занимљива читаоцима који су се заситили сцијентистичког редукционизма и површних покушаја усклађивања науке и вјере. Бити своју аргументацију заснива на двије међусобно повезане теме: нарушавању односа између човјека и природног свијета и недовољности постојећих секуларних оквира за суочавање са том кризом. Њена теза је да хуманизам, иако озбиљно приступа етичким питањима, нема довољну метафизичку дубину да би утемељио адекватан одговор. Насупрот томе, хришћанска теологија, посматрана кроз обновљену херменеутичку перспективу, пружа појмовне ресурсе који могу допунити научне описе свијета и истовремено проширити њихов интерпретативни хоризонт.
Нејгел у овој књизи служи као полазиште за критику, али и као саговорник у дијалогу. Бити користи његову критику материјализма, посебно аргумент да се свијест, разум и вриједности не могу у потпуности објаснити физикализмом. Нејгел је у књизи Ум и космос чувено тврдио: „Материјалистичка неодарвинистичка концепција природе готово сигурно је погрешна“ (Oxford University Press, 2012, стр. 128). То није зато што је наука погрешна, већ зато што је њена моћ објашњења непотпуна. Бити користи ову критику како би отворила простор за теолошко тумачење, представљајући Нејгела као савезника у борби против редукционизма, без обзира на то да ли је он сам имао такву намјеру. Она се такође позива на његов ранији аргумент из есеја „Како је бити слијепи миш?“, према којем се субјективно искуство опире свођењу на објективне категорије. Ова философска утемељеност представља једну од главних вриједности књиге, јер расправу смјешта у средиште савремених аналитичких философских дебата, умјесто да је ограничи на унутрашње теолошке расправе.
У наставку, Бити излаже своје становиште о проширеном разумјевању библијске херменеутике. Свето писмо не посматра ни као збирку прото-научних тврдњи, ни као мит лишен сазнајног садржаја. Напротив, представља га као начин откривања истине који дјелује упоредо са научним истраживањем и налази се у дијалогу са њим. Савремена физика тумачи се као област која указује на неодређеност, релационалност и границе сазнања. Бити сугерише да је то сагласно са теолошким тврдњама о стварању, трансценденцији и неисцрпности стварности. Њени ставови приближавају се идејама мислилаца попут сер Џона Полкинхорна и Алистера Мекграта. Оно што је издваја јесте њено изричито бављење философским критикама материјализма и посвећена пажња херменеутици. У средишту њене аргументације налази се став да и наука и религијски текст морају бити тумачени уз свијест о границама сопствених области и уз отвореност према дубљем онтолошком хоризонту.
Имам само неколико примједби. Једна од њих односи се на опасност да се сложена физика посљедњег вијека посматра на сувише уопштен, интерпретативан начин, умјесто са техничком строгошћу какву захтијева математичка физика. То је разумљиво, јер је ово ипак философска књига. Међутим, читаоци који имају образовање из физике или философије науке повремено би могли бити незадовољни недовољно прецизним разликовањима, посебно тамо гдје се спорна тумачења квантне теорије користе као подршка теолошким тврдњама. У том погледу може се направити поређење са новијим радом др Емили Куреши-Херст. Наука понекад више функционише као извор сугестивних метафора. Ипак, то се дешава само повремено. Сличне примједбе могле би се упутити и херменеутичким аспектима књиге. Близак ми је позив Бити да Библију учинимо „мање познатом“, а њена критика редуктивних тумачења свакако је добродошла. Ипак, њен конструктивни приједлог неће сви прихватити. Књига би била превише обимна када би садржавала и детаљније егзегетске студије које би показале како овакав приступ мијења тумачење конкретних библијских текстова. Ипак, такве анализе су потребне, јер без њих херменеутички оквир може дјеловати више као програм него као разрађена метода.
Друго потенцијално питање тиче се самог Нејгела. Иако су његове критике материјализма ефикасно искоришћене, више пажње могло је бити посвећено бројним одговорима које су на његове ставове понудили философија ума, а посебно еволуциона теорија. На крају крајева, постоји разлог због којег је Нејгел миљеник заговорника интелигентног дизајна. Посљедично, аргументација Бити могла би изгледати као да се ослања на Нејгелово философско становиште, које је предмет бројних спорова, а да се притом не бави довољно његовим критичарима. Детаљнија расправа о тим противаргументима додатно би ојачала њену тезу.
Ипак, ове примједбе су релативно мале. Основни увид Саре Ен Бити је увјерљив. Њено инсистирање на томе да наука и теологија нису супарнички описи стварности, већ комплементарни начини приступа једној слојевитој стварности, представља конструктивну алтернативу и моделима сукоба и моделима такозване конкордистичке усклађености. То је добродошао допринос овој расправи.
Поред тога, овај приступ није представљен само као апстрактна епистемолошка тврдња, већ и као становиште са етичким посљедицама, посебно у погледу еколошке одговорности и човјекове улоге унутар творевине. Управо због тога ова књига долази у право вријеме и има посебну вриједност.
Књигу Од Едема до међузвјезданог простора поздрављам као значајан теолошки и философски допринос који унапређује ову расправу, истовремено отварајући озбиљна питања за даље истраживање. Ријеч је о квалитетном интердисциплинарном дјелу и вриједном доприносу области дијалога науке и теологије.
Извор и аутор:
Семјуел Меки (Samuel McKee), сарадник (Fellow) организације ISCAST и докторанд у области истраживања канцера на Универзитету у Редингу. Образовао се на Кембриџу, Универзитету у Честеру, Биркбеку и Отвореном универзитету, а докторирао је историју и философију науке на Универзитету Метрополитан у Манчестеру. Бави се и геномском медицином на Кембриџу.
Извор: The ISCAST Journal, Vol. 5, 10. август 2026.
