Приказ књиге „Mind the Gap“ Хризостомоса Стамулиса
Након пет вијекова османског угњетавања, православна теологија је у XX вијеку доживјела ренесансу. Данас су, чак и у англофоном теолошком свијету, добро позната имена попут Сергија Булгакова, Владимира Лоског, Георгија Флоровског, Димитруа Станилоа, Јована Зизијуласа, Александра Шмемана, Јована Мајендорфа, Калиста Вера, мати Марије Скобцове и Елизабете Бер-Сигел. Ови теолози су углавном препознатљиви по својим доприносима темама као што су апофатизам, аскетизам, тријадологија, христологија, евхаристијска еклисиологија, појам личности, рукоположење жена и хришћанско мисионарење.
Посебно је занимљиво то што ови теолози, припадници традиције која је изњедрила Добротољубље, веома мало, ако уопште, промишљају о естетици, нарочито о њеном односу према догматској или систематској теологији. Овај пропуст посебно је уочљив у свјетлу савременог екуменског интересовања за теолошку естетику.
Хризостомос Стамулис, некадашњи декан Богословског факултета Универзитета у Солуну и професор догматске теологије, покушава да одговори на ову „празнину“ у православној теологији својом недавно објављеном књигом Mind the Gap: Текстови за теологију на врхунцу љубави. Он то чини на начин који нема много паралела међу православним теолозима XX вијека, изузев можда код Павла Евдокимова. Док је Евдокимов био руски изгнаник који је писао у Паризу, Стамулис је рођен и одрастао у Солуну и о православној теолошкој естетици пише изнутра, из културе дубоко прожете православним језиком, симболима и историјом. Без обзира на лична увјерења, православно хришћанство је у Грчкој једноставно „у ваздуху“. Али Стамулис иде и корак даље, позивајући се на грчког модернистичког сликара Јаниса Царухиса, који каже:
„Велико здање православља није сачињено само од догмата и монашких правила. Њега су градили пјесници, музичари, сликари, везиље, златари и ковачи, градитељи и архитекте“ (стр. 216).
Ако пажљиво посматрамо, можемо препознати православни теолошки етос који прожима све ове културне творевине, као што је то случај, на примјер, у поезији Јоргоса Темелиса. За англофону публику, посебно у Сједињеним Америчким Државама, посебно је занимљиво посматрати теолога који ствара унутар снажно религијски обликоване културе и промишља о односу догматске теологије и теолошке естетике. Ријеч је о томе да се теме догматске теологије препознају у културним остварењима, али и да се уочи како саме те културне творевине излажу одређену теологију која није дискурзивна нити заснована на пропозицијама, већ представља догађај пројављивања, виђења и созерцања — укратко, догађај јединства истине, добра и љепоте.
Ако је то тако, онда, како Стамулис пише у енглеском преводу једног од својих ранијих дјела, то „не значи да естетика припада догматској теологији као нешто што је искључиво њено власништво, већ да естетика догматској теологији припада онолико колико припада било чему другом“ (Света љепота: Пролегомена православној филокалијској естетици, стр. XVII).
Помало је иронично то што православни свијет, чија је суштина светотајинска и који чак читаву творевину потврђује као светотајинску, истовремено занемарује теолошке увиде „свјетовних умјетности“. Чинећи то, у још једном ироничном обрту, православље, упркос свом антизападњаштву, често подржава специфично модерно западно схватање свјетовне умјетности, према којем она представља или нешто искључиво субјективно или само упућује на природну стварност. Стамулис нам помаже да увидимо да је такав специфичан православни однос према свјетовној култури и умјетности несветотајински и, самим тим, неоваплоћенски. Насупрот томе, он потврђује философско-херменеутичку тврдњу Ханса Георга Гадамера и Пола Рикера да је сама умјетност пројављивање истине. А у култури чији је сензибилитет у великој мјери православан, истине умјетности не могу а да немају везе са православном теологијом. Стамулис читаоцу такође помаже да разумије како различити умјетнички облици имају улогу у свједочењу истине. Постоји разлог због којег умјетници стварају различите умјетничке жанрове: поезија није исто што и приповиједање, филм није исто што и позоришна представа, сликарство није исто што и вајарство итд. Разлог је у томе што истина одређеног осјећања, расположења, унутрашњег стања или ситуације може захтијевати посебну форму или више различитих форми.
У људској је природи да ствара затворене системе који су предвидљиви, сигурни и крути, а самим тим потенцијално и насилни — „затворе-гробнице нашег мртвог постојања“ (стр. 179).
Овај покрет ка фундаменталистичком морализму и тежњи за чистотом, којим се Стамулис бави и у својој књизи Сломљени мостови: Увод у православни фундаментализам, а који је снажно присутан у грчкој култури, покушава да затвори све могуће границе како би заштитио одређену визију православља.
Међутим, управо умјетник — сликар, композитор, пјесник и други — гледа у пукотине, процјепе и процурења тих граница, у оно што наизглед представља ништавило (то кенон), како би препознао оно што превазилази тако чврсто затворене системе и да би на стваралачки начин издвојио и изразио оно што је истинито, добро и лијепо. Умјетник не прелази преко те празнине и не игнорише је несвјесно, већ јој посвећује пажњу и без страха се суочава са ништавилом (то кенон), подсјећајући свијет на теолошке истине које су занемарене. Због тога је теологу потребан умјетник да би видио оно што је невидљиво, чак и онда када се налази непосредно пред његовим очима.
Стамулис се свим овим темама бави у књизи Mind the Gap, а посебно односом теологије и умјетности. Он разматра теме постхуманизма, аскетизма, образовања, насиља и младих, као и личности попут Светог Исаака Сирина, савременог грчког пјесника Тасоса Ливадитиса и Света три јерарха — Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Стамулис увјерљиво показује да, будући да спасење кроз смрт и васкрсење оваплоћеног Бога представља највећу иронију и парадокс, теологија мора непрестано бити отворена за изненађење, дивљење, радозналост и, што је најважније, промјену и напуштање извјесности.
У једној од мојих омиљених метафора у књизи, Стамулис нам говори да је предање „наше тијело, али да би наше тијело било живо и плодно, оно мора да се креће и мијења“ (стр. 171).
Пјесник „открива да се Оваплоћење састоји у преласку из старог у нови свијет, из непокретности у покрет, из смрти у живот“ (стр. 63).
Ако желимо да избјегнемо монофизитску културу, односно културу која је наизглед прогутана затвореношћу ума, крутошћу, морализмом и лажном чистотом, онда теологија мора бити у сталном дијалогу са спољашњим свијетом, а посебно са умјетношћу. Такав дијалог омогућава стварање „културе оваплоћења“ (Politismo tes sarkoses), која подстиче отвореност, неустрашивост, плурализам, пророчку критику и мир — укратко, љубав. Међутим, ову „оваплоћену културу“ не можемо створити без вјере, наде и визије љубави (агапе) коју посједује умјетник. Ову књигу требало би превести на енглески језик, али док се то не догоди, изврсни алати за превођење помоћу вјештачке интелигенције могу омогућити њено прво читање, које се може допунити и читањем друге двије Стамулисове књиге доступне на енглеском језику.
Он је један од најзначајнијих теолошких гласова у православном свијету, који нам, у складу са сопственом методом, нуди „изненађење“ када је ријеч о православној теологији. Тај глас заслужује много ширу публику, посебно међу онима који се интересују за теолошку естетику.
О аутору и извору:
Др Аристотел Папаниколау: Носилац катедре архиепископа Димитрија и кодиректор Центра за православне хришћанске студије Универзитета Фордхам
Извор: Public Orthodoxy, „Why Theology Needs the Arts: A Review of Mind the Gap by Chrysostomos Stamoulis“
