Рецензија књиге Панайотиса Томаса о Кафкином „Преображају“
Панайотис Томас пише у времену обиљеженом насиљем, расизмом, фанатизмом и нетолеранцијом, опредјељујући се да стане уз „слабе, немоћне и маргинализоване у нашем свијету“. Његово дјело покреће фундаментално питање егзистенцијалне потврде пред лицем Другог – странца, ружног, онога који страда. Томас трага за онтолошким утемељењем осјетљивости и признавања светости људске личности у оквирима естетичке теологије. Питање Добра неизбјежно води Христу, који је „пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6).[1]
У овом есеју Томас ступа у дубок дијалог са Францом Кафком, Кики Димулом и Никосом Гавријелом Пендзикисом, бавећи се средишњим питањем естетичке теологије: прихватањем „једнога од ових најмањих“ (Мт. 25, 45). Текст се непосредно обраћа читаоцу; он функционише као огледало унутрашњег живота, позивајући на самоспознају и размишљање.[2]
Томас се суочава са егзистенцијалним питањима – болом, кривицом, неуспјехом, самозаборавом и смрћу – као и са могућношћу њиховог превазилажења. Истовремено, он размишља о тоталитаризму, ауторитаризму и човјековом односу са Другим, који постаје „учесник у тајни слабости“. Позива нас да привремено оставимо по страни сопствене извјесности и окренемо се унутрашњем животу, препознајући дубља кретања душе.
Његово писање је истовремено лично и поетско, освјетљавајући различите димензије постојања кроз књижевност и естетичку теологију. Он избјегава догматизам и морализам, постављајући питања умјесто да нуди унапријед утврђене одговоре, чиме оставља простор за лично учешће и тумачење. Истина се појављује као лична, али не и субјективна – она уздиже човјека и позива на дијалог са другим бићима. Она постаје искуствени догађај: озарење љубављу и остварење мира настају у заједници личности.[3]
Трајна вриједност Кафкиног дјела лежи у његовој суптилној анатомији људске душе. За Томаса „Преображај“ није пука алегорија или метафора – он открива егзистенцијално стање човјечанства. Томас позива читаоце да превазиђу биографска тумачења и прихвате универзалну поруку садржану у Кафкиној визији. Субјективност се преноси у универзални хоризонт, док се јединственост људског бића сагледава у друштвеној и глобалној перспективи.
У Томасовој естетичкој теологији љепота није апстрактно својство, већ лична, онтолошка стварност. Бог, као поетски и украсни узрок, ствара у хармонији, пријатељству и општењу. Нестворено и створено сусрећу се у односу бриге и љубави. Љепота се оваплоћује у личности Христовој; она је мистички сјај за који је Достојевски пророчки најавио да ће „спасити свијет“. Естетичка теологија није ограничена на категорије привлачности или укуса; она обухвата и ружно, болно, распадајуће и коначно. У лику Страдајућег слуге ружноћа бива прихваћена, исцијељена и преображена у вјечност.[4]
Томас тумачи преобразбу главног јунака у Кафкиној новели у контексту породице и друштвеног система. Болест открива дисфункционалност односа и жртвовање непрепознатог и невољеног члана породице. Васкрсење се појављује као могућност постојања. Главни јунак остварује своју свјесну слободу кроз преображај: „Ја јесам“.
Породица не прихвата различитост, већ је само толерише, и то са дистанце. Толеранција не досеже до храбрости истинског односа – она не успијева да премости јаз према Другом. Очев лик у Кафкином дјелу насилно одбацује слабо дијете, које одражава његову сопствену немоћ. Томас ову динамику повезује са богословским предањем: падом, кривицом, изгнанством и, коначно, повратком Богу кроз Христово Васкрсење. Покајање није психолошки, већ онтолошки чин – оно омогућава сједињење бесконачног и коначног; благодат отвара нови начин постојања.
Позивајући се на ријечи Пендзикиса, Томас наглашава „христолошки и еклисиолошки схваћену светост људске природе“: „Волећи чак и ружноћу… прихваташ смрт без страха“. Идолатријско обожавање љепоте води одбацивању различитости; расизам и фанатизам настају из апсолутизације пристрасности. Насупрот томе, црквена визија препознаје човјека који страда као учесника у тајни слабости, као распето биће које очекује васкрсење.
Кафка није приказан као обична жртва; његов главни јунак не уклапа се лако у бинарну подјелу на добро и зло. Томас нас подсјећа на људску погрешивост – свако од нас носи Јуду у себи. Књига се завршава пјесмом Кики Димуле, која брани осјетљивост за другог и љубав, можда управо оно за чим Кафкин јунак чезне у „ружноћи своје болести“.
Позив Димуле, упућен у име старих и беспомоћних, како примјећује аутор, одјекује као шири апел у одбрану свих маргинализованих. Томас нас подсјећа да Кафкино дјело „У кажњеничкој колонији“ предсказује трајну пријетњу разорног насиља у нашем времену.
Панайотис Томас нуди пут који је истовремено стар и нов, безвремен и савремен. Његово дјело постаје путоказ за лично васкрсење кроз сусрет са Богом и другим људима. Васкрсење значи поново постојати, унутар свјетлости. Превазилажење бола кроз љубав означава рађање аутентичног сопства.
Али остаје питање: ко ће се усудити да одговори на овај позив?
Фусноте и библиографски извори
[1] Thomas, P. (2024). An Impossible Resurrection: A Commentary on Franz Kafka’s Metamorphosis. Armos, Athens.
[2] Никос Гавријел Пендзикис (1908–1993), прозаиста и пјесник, и пјесникиња Кики Димула (1931–2020), предмет су истраживања Панайотиса Томе у сљедећим дјелима:
- Thoma, P. Chronotopic Place: Community, Love of Homeland, Heterotopia, and the Eschatological Space in the Work of Nikos Gabriel Pentzikis and Wendell Berry. Armos, Athens, 2017.
- Thoma, P. Tearing Through Doubt: Essays on the Poetry of Kiki Dimoula. Armos, Athens, 2020.
[3] Jaspers, K. Introduction to Philosophy. Превод Chr. Malevitsis, Dodoni, Athens.
[4] Stamoulis, Chr. (2010). Beauty the Holy: Prolegomena to the Philokalic Aesthetic of Orthodoxy. Akritas, Athens.
Извор оригиналног текста:
Periklis Angelopoulos, „An Impossible Resurrection: A Review of Panagiotis Thomas’s Commentary on Kafka’s Metamorphosis“, Public Orthodoxy
https://publicorthodoxy.org/2025/09/17/an-impossible-resurrection/
