Вјера и савремени свијет

О инфантилности и моћи

Мирко Перић

Постоји необична и дубоко трагична могућност људског развоја у којој човек, пролазећи кроз све спољашње облике сазревања, стичући образовање, углед, положај и право да одлучује о судбинама других, у најинтимнијем делу своје личности остаје везан за једну давно успостављену зависност, за потребу да изнад себе има некога чији ће поглед, реч или одобравање његовим одлукама дати ону сигурност коју током живота није успео да изгради у себи. Таква зависност може се одржавати деценијама, мењати своје облике, прила гођавати се околностима и достојанству јавне улоге, све док се готово сасвим не стопи са човековим карактером, па оно што је некада било детиње тражење заштите постане трајни начин његовог односа према свету.

Психолошка инфантилност има много суптилније облике од оних које свакодневни говор везује за незрелост. Она може живети у човеку изузетне интелигенције, развијених социјалних способности и снажне амбиције, управо зато што се различите димензије личности развијају неједнаком брзином. Човек може овладати сложеним механизмима институционалне моћи, научити да процењује људе, околности и интересе, а истовремено сачувати дубоку емоционалну потребу да његове поступке потврди особа којој је давно поверио право да одређује његову вредност. У таквој структури личности спољашња самосталност и унутрашња зависност могу дуго опстајати заједно, стварајући парадокс човека који има ауторитет над многима, док ауторитет над његовим сопственим осећањем сигурности остаје у рукама једног човека.

У психоаналитичкој традицији фигура оца заузима посебно место управо због начина на који се у њој сусрећу љубав, страх, забрана, признање и потреба за припадањем. Отац представља први велики сусрет са ауторитетом који долази споља, са границом коју дете мора да прихвати и са погледом у којем покушава да пронађе потврду сопствене вредности. Процес сазревања подразумева постепено преузимање те функције у сопствени унутрашњи свет, способност да човек развије савест, критеријуме и одговорност који ће му омогућити да одлучује чак и онда када је ускраћен за подршку оних које воли и поштује. Када тај процес остане недовршен, очинска фигура може наставити да живи у стварном ауторитету друге особе, а потреба за њеним одобравањем може постати један од најпостојанијих облика емоционалне зависности.

Посебну сложеност овом односу даје тежња за моћи. Моћ привлачи људе из различитих разлога, од стваралачке амбиције и жеље за деловањем до потребе за контролом, надокнађивањем осећања мање вредности и ослобађањем од искуства беспомоћности. У неким личностима она добија готово компензаторну функцију, постајући спољашњи доказ снаге коју човек у себи не осећа довољно поуздано. Тада се може догодити да особа са сваким новим степеном власти постаје све осетљивија на могућност губитка признања, јер њен положај почиње да носи терет много дубље психолошке потребе од оне коју сама функција захтева.

Колико је човекова жеља да управља другима повезана са његовом способношћу да управља собом? Унутрашња слобода захтева подношење неизвесности, прихватање могућности грешке и спремност да се за сопствену одлуку одговара без заклањања иза туђег ауторитета. За личност која је своју сигурност изградила на одобравању другога, таква слобода може представљати готово неподношљив терет. Моћ тада омогућава да се одговорност према подређенима врши са великом одлучношћу, док се одговорност према сопственој савести непрестано посредује кроз мишљење онога ко заузима место симболичког оца.

Филозофски посматрано, овде се сусрећемо са проблемом аутономије, једним од средишњих питања људске зрелости. Кант је просветитељство повезивао са човековим изласком из самоскривљене незрелости, са храброшћу да се служи сопственим разумом без вођства другога. У тој мисли налази се нешто што превазилази историјски контекст просветитељства, зрелост подразумева спремност да се сопствени суд изложи свету, да се преузме ризик погрешне процене и да се одговорност за сопствено деловање прихвати као неотуђиви део слободе. Човек који читав живот тражи коначну потврду изван себе може располагати великом друштвеном моћи, а ипак остати удаљен од те унутрашње еманципације.

Теологија овом проблему даје још једну, можда најосетљивију димензију. Духовно очинство у хришћанској традицији почива на поверењу, послушању, љубави и предавању искуству онога ко води другога кроз духовни живот. Његов најдубљи смисао могао би се разумети као поступно ослобађање човека од страсти, самовоље, страха и робовања сопственом егу, како би његова слобода постајала способна за одговорну љубав и расуђивање. Међутим, сваки однос духовног ауторитета носи и могућност да се поверење претвори у психолошку зависност, да послушање постане начин избегавања одговорности, а духовни отац трајни посредник између човека и његове савести.

Какав је плод једног односа послушања? Ако човек кроз њега стиче смирење, способност расуђивања, одговорност и слободу од сопственог страха, тај однос остварује свој духовни смисао. Ако током деценија његова потреба за туђом потврдом постаје све снажнија, отвара се питање да ли је послушање постало уточиште од терета личне слободе. Јер могуће је да се човек толико навикне да сопствену вољу проверава пред другим да временом изгуби поверење у способност да пред Богом и људима самостално понесе одговорност за оно што чини.

Моћ може имати нарочиту привлачност за људе чија унутрашња несигурност тражи спољашњу потврду сопствене вредности, а ту слабост најлакше препознају они који су током дугог живота усавршили вештину управљања туђим амбицијама и страховима. У таквим односима ауторитет постепено успоставља готово очинску власт над човековом вољом, смењујући обећања и претње, наклоност и ускраћивање, награду и казну, тако да сваки тренутак признања продубљује наду, а свако повлачење наклоности обнавља страх од губитка. Психолошка снага овог механизма почива управо на непредвидљивости, јер човек временом почиње да улаже све више напора у задобијање одобравања, док његова способност самосталног расуђивања слаби под теретом сталног ишчекивања туђе реакције. Старији ауторитет који свесно користи такву зависност претвара туђу амбицију у средство потчињавања, одржавајући привид да је моћ надохват руке, али да пут до ње увек води преко његове воље. Тако настаје однос у којем један човек поседује положај и очекивање будуће моћи, а други, захваљујући познавању његових слабости, задржава стварну контролу над његовим одлукама, страховима и надама.

Питање усиновљења у Христу задире у саму онтологију хришћанског постојања, јер вера у Свету Тројицу подразумева да човек кроз Сина, у Духу Светом, ступа у заједницу са Богом као Оцем, у којој се утемељују његова слобода, идентитет и достојанство. Када та вера остане на нивоу формалног исповедања, човек своју потребу за очинским признањем и сигурношћу преноси на земаљски ауторитет, којем постепено приписује готово апсолутну важност за сопствено постојање. Тако се развија дубока онтолошка и психолошка противуречност у којој се хришћанско усиновљење, чији је смисао слобода личности у заједници са Богом, у практичном животу потискује инфантилном зависношћу од људске воље. Земаљски отац постаје средиште човековог унутрашњег света, извор његовог осећања вредности, сигурности и права на одлучивање, а духовни однос поприма структуру психолошког потчињавања. У тој зависности открива се колико дубоко одсуство стварног искуства тројичне заједнице може изобличити човеково разумевање очинства, слободе и саме вере.

Хришћанско смирење претпоставља ослобађање од гордости, али зрела смиреност захтева и способност разликовања Божје воље од воље другог човека. Духовни ауторитет, ма колико поштован, остаје људски, ограничен сопственим искуством, карактером и могућношћу погрешке. Када се граница између духовног поверења и личне зависности замагли, послушање може постати психолошки удобно место на којем човек своју одговорност препушта другоме, задржавајући притом осећај моралне исправности. Такво стање може бити посебно привлачно онима који истовремено желе власт и стрепе од самоће коју самостално одлучивање подразумева.

Старост свему томе даје посебну тежину. Са годинама се од човека очекује извесна сабраност, способност да разуме пролазност положаја, релативност признања и ограниченост сваке земаљске власти. Дуг живот пружа прилике да се човек сусретне са сопственим слабостима, да преиспита своје зависности и постепено се ослободи потребе да вредност свог постојања мери туђим погледом. Ипак, време може учврстити управо оне обрасце које је требало да преобрази, нарочито када друштвени успех човеку омогућава да избегава болна питања о себи.

Зато старост понекад открива нешто што младост успешно прикрива. Док је млад човек још у процесу обликовања, његова потреба за заштитом и признањем припада природној неизвесности развоја. Када иста потреба опстане у човеку који је већ стекао највиши положај, она добија готово егзистенцијалну димензију. Читав живот могао је проћи у освајању спољашњег простора слободе, док је унутрашњи простор остао насељен страхом од неодобравања, потребом за заштитом и немогућношћу да се поднесе усамљеност сопственог суда.

Најдубља трагедија једне старости је у сазнању да човек може добити све оно што је некада замишљао као доказ своје одраслости, моћ, углед, положај, право да говори и одлучује у име других, а да у себи сачува исту ону потребу због које је некада, као дете, тражио поглед оца пре него што би начинио корак.

И док се пред њим други сагињу очекујући одлуку, он у себи још увек чека нечије одобравање.

Теологија