У времену дубоких геополитичких промјена, односи Сједињених Америчких Држава, Кине и Русије поново отварају питање ко обликује међународни поредак, на којим принципима и какво мјесто у њему остаје за Европу и мале државе.
Свјетски поредак не мијења се само ратовима и економским кризама. Некада се његова промјена најјасније препознаје у дипломатским сусретима, у избору саговорника и у питањима о којима велике силе одлучују да разговарају. Сам чин разговора, међутим, још не значи постојање сагласности, као што ни дипломатско приближавање не мора нужно водити трајном савезништву.
Како наводи Associated Press (AP), односи Доналда Трампа, Си Ђинпинга и Владимира Путина имају значај који превазилази њихове појединачне политичке агенде. Они отварају питање да ли се свијет постепено удаљава од поретка америчке доминације успостављеног након Хладног рата и приближава систему у којем ће неколико великих сила међусобно одређивати границе сопственог утицаја.
Али, ако се нова равнотежа великих сила заиста успоставља, поставља се и друго питање: да ли ће она донијети већу међународну стабилност или само нову подјелу интересних сфера?
Шенжен као симбол промјене
Сусрет тројице предсједника, одржан 19. новембра у кинеском Шенжену, на маргинама самита Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕК), представља први трилатерални састанак лидера САД, Кине и Русије. Његов непосредни резултат је заједничка декларација у којој се говори о реформи Уједињених нација, стабилности снабдијевања енергентима, смањењу нуклеарних ризика и поштовању суверенитета држава и имунитета њихових званичника.
Међутим, оно што у декларацији није написано можда је једнако важно као и оно што јесте. Украјина и Иран, два велика међународна кризна жаришта, нису поменути. Нису објављени ни конкретни рокови за преговоре о нуклеарном наоружању, нити је договорено редовно одржавање трилатералних сусрета. То показује да састанак није означио стварање новог политичког савеза, али јесте отворио простор за непосредно усаглашавање интереса сила чији су односи протеклих година били обиљежени супарништвом и међусобним неповјерењем.

Повратак дипломатије великих сила
Након распада Совјетског Савеза, Сједињене Америчке Државе постале су доминантна глобална сила. Међународне институције, економска глобализација и безбједносни савези у великој мјери развијали су се у оквирима америчког утицаја.
Данас су околности другачије. Кина је постала један од најважнијих центара свјетске економије и технолошког развоја. Русија, упркос економским ограничењима и посљедицама рата у Украјини, задржава значајну војну и нуклеарну моћ, а њено учешће на трилатералном састанку је показатељ да оне није међународно изолована. САД и даље располажу изузетним економским, војним и дипломатским капацитетима, али више не могу обликовати међународне односе без озбиљног суочавања са интересима других сила.
У таквим околностима дипломатија великих сила поново добија на значају.
Ипак, постоји суштинска разлика између мултиполарног поретка заснованог на међународном праву и система у којем најмоћније државе међусобно договарају границе утицаја. Први подразумијева равноправност држава као правни принцип, док други носи опасност да интереси мањих народа и држава буду подређени договорима великих.
Да ли је могућа нова Јалта?
Поређења сусрета у Шенжену са конференцијом у Јалти 1945. године већ су се појавила у међународним анализама, пише Al Jazeera. Ипак, историјске околности су различите. Рузвелт, Черчил и Стаљин били су савезници у рату против нацистичке Њемачке, док данашње три силе имају дубоко супротстављене економске, војне и геополитичке интересе.
САД и Кина надмећу се у технологији, трговини и утицају у азијско-пацифичком региону. Русија и САД остају супротстављене око Украјине и европске безбједности. Кина и Русија, иако развијају стратешко партнерство, немају потпуно идентичне дугорочне интересе.
Зато би вјероватно било преурањено говорити о новој Јалти, али питање које Шенжен отвара није без основа: може ли се међународна стабилност поново заснивати на договору неколико најмоћнијих држава, умјесто на универзалним правилима која би морала једнако важити за све? Овим питањем се посебно бави руски Интерфакс, њеним историјским поређењем, карактером сусрета и питањем могућег новог формата сарадње великих сила.
Европа изван главног стола
Једна од најзанимљивијих димензија овог сусрета јесте одсуство Европске уније. Европа остаје један од највећих економских простора свијета, али њена политичка и безбједносна зависност од Сједињених Држава, као и различити интереси држава чланица, отежавају њено дјеловање као јединственог геополитичког субјекта. Посебно је осјетљиво питање Украјине. Рат који непосредно угрожава европску безбједност истовремено је предмет разговора Вашингтона и Москве, док европске државе настоје да задрже утицај на његово дипломатско рјешавање.
Ипак, одсуство Европе са једног састанка не значи да је она искључена из свих процеса одлучивања. Њена економска снага, институционални капацитети и савезништва остају важни чиниоци међународних односа. Шенжен зато прије свега показује колико је за Европу важно да економску моћ прати способношћу самосталног политичког дјеловања.

Шта нови поредак значи за мале државе?
За земље Балкана, укључујући Србију и Босну и Херцеговину, промјене глобалних односа нису само питање удаљене свјетске политике. Оне непосредно утичу на енергетску безбједност, инвестиције, трговину, међународне институције и политичку стабилност региона.
Уколико се односи великих сила буду развијали у правцу сарадње и смањења међународних напетости, то би могло створити повољније околности и за мале државе. Али ако се сарадња претвори у неформалну подјелу интересних сфера, њихов политички простор могао би постати још ограниченији.
Посебно је важно разликовати политику равнотеже од политике зависности. Мала држава не постаје самосталнија самим тим што успоставља односе са више великих сила. Њена стварна самосталност зависи и од снаге институција, економске одрживости и способности да сопствене интересе дефинише независно од спољних притисака.
Због тога нова геополитичка стварност не би требало да буде повод за нове илузије о заштитницима, већ подстицај за озбиљније промишљање сопственог положаја.
Између равнотеже моћи и међународног права
Састанак у Шенжену, према анализама Yonhap News Agenc, има још једну димензију која заслужује пажњу. У заједничкој декларацији истовремено се наглашава потреба реформе Уједињених нација и изражавају резерве према могућој злоупотреби надлежности Међународног кривичног суда.
Овдје се отвара старо питање међународне политике: какав је однос државног суверенитета и универзалне правне одговорности? Суверенитет представља темељ међународног поретка, али он не може сам по себи бити довољно оправдање за изузимање политичке моћи од правне контроле. С друге стране, ни међународне институције не могу задржати ауторитет ако се њихова правила примјењују селективно.
Управо у тој напетости између моћи и права налази се један од највећих изазова савременог свијета. Нова равнотежа великих сила може допринијети стабилности само ако је прати поштовање међународног права, а не његово прилагођавање тренутним интересима најмоћнијих.
Нови поредак или нови начин управљања старим сукобима?
Сусрет Трампа, Сија и Путина не означава почетак новог свјетског поретка у формалном смислу. Није створена нова међународна организација, нити је постигнут свеобухватан договор о глобалној безбједности.
Ипак, његов политички значај не треба потцијенити. Шенжен је показао да три велике силе, упркос дубоким разликама, препознају потребу непосредног разговора о питањима која превазилазе њихове појединачне интересе. Остаје да се види хоће ли такви разговори водити постепеном успостављању стабилнијих односа или ће представљати само нови облик управљања постојећим супарништвима.
Историја нас учи да равнотежа моћи може спријечити велике сукобе, али и да мир заснован искључиво на интересима најмоћнијих често оставља неријешена питања која се касније враћају као нове кризе.
Зато суштинско питање послије Шенжена није само ко ће сједјети за столом великих сила, него по којим правилима ће се одлучивати о судбини оних који за тим столом немају своје мјесто.
Извори за објаву:
- Заједничка декларација Кине, Русије и САД, 19. новембар 2026.
- Associated Press – извјештај о трилатералном сусрету
- Al Jazeera – анализа циљева тројице лидера
- Yonhap – садржај декларације и нуклеарна безбједност
- Интерфакс – Впервые в истории: возможен ли в будущем формат, аналогичный встрече Россия-КНР-США?
