Дијалози

Србија и Република Српска: различити облици политичке стварности

Драган Ћузулан

Национална политика, криза идеологија и немогућност изласка из превазиђених политичких наратива.

Политичка дешавања у Србији и Републици Српској посљедњих мјесеци отварају једно шире питање које превазилази уобичајене анализе односа власти и опозиције: зашто два политички, историјски и културно блиска друштва показују толико различите облике друштвене мобилизације и политичког понашања? Док су студентски протести у Србији покренули широк процес друштвеног преиспитивања, у Републици Српској политички живот и даље остаје у великој мјери затворен у оквире већ успостављених страначких односа и политиких наратива.

Ова разлика не може се објаснити само снагом власти, организацијом опозиције или степеном незадовољства грађана. Она упућује на дубљи проблем – способност друштва да препозна промијењене историјске околности и у складу с њима обликује нове политичке одговоре. Претходи му општи недостатак политичке визије.

Живимо у времену у којем су класичне идеолошке подјеле изгубиле некадашњу објашњавајућу снагу. То, међутим, не значи да су идеологије нестале. Оне су промијениле облике дјеловања, језик и начине политичке мобилизације. У постмодерном друштву политички идентитети све чешће настају на пресјеку различитих интереса, културних образаца, медијских представа и симболичких порука. Политичка стварност више се не обликује искључиво кроз велике идеолошке системе, него и кроз способност политичких актера да производе, одржавају и контролишу наративе. Зато идеолошки наративи немају ту стару снагу.

У таквим околностима политичка предност не припада нужно ономе ко има најразвијенији програм, него често ономе ко успијева да наметне оквир унутар којег друштво разумијева сопствене проблеме. Управо ту треба тражити један од кључева за разумијевање политичке ситуације у Републици Српској.

Национална политика затворена у прошлим идеологијама

Национална политика у Републици Српској настала је у специфичним историјским околностима и била је нераскидиво повезана са питањима политичког опстанка, националних права и институционалног положаја српског народа у Босни и Херцеговини. Та историјска искуства не могу се занемарити нити се њихов значај може свести на дневнополитичке интересе. Међутим, проблем настаје онда када се политички одговори из једног историјског периода претворе у трајне и непромјењиве формуле политичког дјеловања. Углавном заснованим на популистичким и старим ауторитарним моделима из времена комунизма. Национална политика тада престаје да буде способност заштите и артикулације националних интереса у промијењеним околностима и постаје својеврсно понављање прошлости. Умјесто да буде основ за промишљање и оптика будућности, историјско искуство постаје средство политичке легитимације садашњости.

Управо се у томе налази један од највећих проблема политичког живота Републике Српске. Национална питања често се постављају као да се историјске околности нису промијениле, док се питања економског развоја, културе, социјалне сигурности, образовања, институционалне одговорности и квалитета живота потискују у други план. Тако се ствара утисак да је довољно сачувати постојећи политички поредак да би се сачувала и национална заједница.

Међутим, национални интерес не може се свести на очување политичких позиција оних који тврде да га представљају. Он подразумијева и способност за стварање услова у којима ће заједница имати демографску, економску, културну и институционалну перспективу. Традиција није непрестано враћање на исте историјске формуле, што је најчешћа форма дјеловања политичких странака на овом простору. Она је жива управо онда када омогућава да се из насљеђа одговори на питања која претходне генерације нису познавале.

Србија: политичко дјеловање изван традиционалних образаца

Друштвена дешавања у Србији показала су да политичка мобилизација може настати и изван традиционалних страначких структура. Студентски покрет, који је започео као реакција на трагедију у Новом Саду и захтјев за институционалном одговорношћу, постепено је прерастао у шири друштвени процес. Његова посебност није само у масовности протеста него и у чињеници да је успио да окупи различите друштвене групе које нису нужно дијелиле исте политичке и идеолошке ставове.

Развој догађаја у Србији показао је да тај процес није остао ограничен на протестну активност. На парламентарним изборима 25. октобра 2026. године Студентска листа освојила је 140 од 250 посланичких мандата, чиме је отворена нова фаза политичког живота Србије. Њени представници ушли су у Народну скупштину, а конституисање новог сазива означило је прелазак изванинституционалне мобилизације у институционално политичко дјеловање.

Овај развој не треба идеализовати нити унапријед изједначавати са успјешном реформом политичког система. Пред новим политичким представницима тек су искушења институционалног управљања, одговорности и очувања унутрашњег плурализма. Ипак, значај овог процеса јесте у томе што је показао могућност стварања политичког простора који није унапријед одређен постојећим страначким подјелама. Управо је то оно што нису могле да разумију ни странке власти ни опозиције у Србији, као и један од кључних разлога зашто данас Студентска листа претходну власт СНС не доживљава  искључиво као политичког противника и саговорника о промјенама. Јер жели, како сами наводе, промјену система вриједности и старе политичке културе.

Посебно је важно што се политичка мобилизација није заснивала на захтјеву за напуштањем националних питања, него на настојању да се у средиште политичког живота врате институције, одговорност, правда и достојанство грађана. Национална питања тиме нису изгубила значај, али су престала да буду сужени оквир кроз који се тумачи цјелокупна политичка стварност. То је једна од важних карактеристика савремених друштвених покрета: могућност да се заједничко политичко дјеловање успостави без претходне сагласности о свим идеолошким и програмским питањима.

Република Српска: власт и опозиција у истом наративном оквиру

У Републици Српској политичка стварност показује другачију динамику. Иако постоје различити облици незадовољства, критике власти и повремене политичке мобилизације, они се углавном не успијевају претворити у шири друштвени покрет који би превазишао постојеће страначке и идеолошке оквире.

Недавна конститутивна сједница Народне скупштине Републике Српске, уз политичке комбинације и преласке посланика између различитих политичких табора, поново је отворила питање односа између изборне воље грађана, политичке одговорности и институционалног повјерења. У том контексту треба посматрати и оцјене неких аналитичара да је политички живот у Републици Српској оптерећен контролом институција, медијским утицајем и недостатком простора за друштвени отпор. Оно што режим у Републици Српској не разумије јесте да се разлике у политичкој стварности Србије и Републике Српске неће моћи превазићи лицемјерним честиткама новој власти у Србији. Проблем је у томе што су они превазиђен модел политичког дјеловања, тако да никакво суштинско јединство није могуће.

Међутим, анализа не би требало да се заустави на одговорности владајуће структуре. Једнако важно питање јесте зашто опозиција не успијева да понуди другачији политички језик и нову концепцију националне политике. Опозиција у Републици Српској често наступа као коректив власти, указујући на корупцију, непотизам, економске проблеме и институционалне слабости. Међутим, критика начина на који се власт врши није исто што и понуда другачијег политичког концепта. Уколико се политичка алтернатива сведе на тврдњу да би исти национални циљеви били остваривани са другим људима и другачијим методама, онда се суштински не мијења оквир политичког размишљања.

Тако се долази до необичне ситуације: власт и опозиција се сукобљавају око политичке моћи, али често остају заробљене у истом наративу. Власт националну политику користи као основ сопствене легитимације, док опозиција углавном оспорава њену политичку инструментализацију, али не успијева довољно јасно да артикулише њен савремени садржај. То је разлика између изборне алтернативе и стварне политичке алтернативе.

Није, дакле, ријеч о потреби напуштања националне политике, него о потреби њеног ослобађања од превазиђених форми дјеловања. Национална политика која не препознаје промијењене околности, нове облике друштвених односа и стварне потребе становништва ризикује да постане сопствена карикатура. Она тада више не ствара политичку перспективу, него се одржава непрестаним понављањем истих порука.

Постмодерна и производња политичке стварности

За разумијевање ових разлика корисно је вратити се неким од важних теоријских увида постмодерне.

Жан-Франсоа Лиотар је у дјелу Постмодерно стање указао на кризу великих наратива, односно на слабљење универзалних објашњења историје и друштвеног развоја. Жан Бодријар је, са друге стране, анализирао однос стварности и њене симулације, указујући на могућност да представе и знакови постану важнији од стварности коју би требало да представљају. Ови увиди могу бити корисни за разумијевање савремене политике, у којој се све чешће води борба за контролу над тумачењем догађаја. Политички успјех не зависи само од резултата управљања него и од способности да се одреди шта ће грађани сматрати политичким проблемом, ко ће бити означен као одговоран и који ће се одговори сматрати прихватљивим.

У таквом амбијенту национални наратив може постати затворен систем у којем се сваки проблем тумачи кроз унапријед задате категорије. Неуспјех економске политике може се представити као посљедица спољних притисака, критика институција као напад на националне интересе, а захтјев за одговорношћу као покушај политичке дестабилизације. Таква политичка логика не захтијева да грађани буду потпуно увјерени у исправност сваке одлуке власти. Довољно је да прихвате понуђени оквир као једини могући начин разумијевања стварности.

Ту се отвара и питање политичке одговорности опозиције. Ако она прихвата исти оквир, а мијења само његове политичке носиоце, онда не успијева да отвори простор за другачију друштвену перспективу. Управо зато је важно разликовати постидеолошко друштво од друштва без идеја. Постидеолошко вријеме не значи крај идеолошких сукоба, него промјену начина на који се они испољавају. Умјесто цјеловитих идеолошких система, све чешће имамо фрагментиране политичке идентитете, симболичке подјеле и борбу за контролу јавног простора.

Политичке структуре које настављају да дјелују искључиво у категоријама претходних историјских епоха ризикују да изгубе способност разумијевања сопственог друштва.

Криза политичке маште и питање будућности

Можда је најдубља разлика између политичких процеса у Србији и Републици Српској управо у способности да се замисли другачија будућност. Политичка заједница не може се одржавати само на основу заједничког историјског искуства, нити се њена будућност може градити искључиво на одбрани онога што је у прошлости стечено.

Хана Арент је у својим разматрањима политичког дјеловања посебну пажњу посвећивала јавном простору, у којем људи кроз говор и заједничко дјеловање потврђују своју слободу. Политика у том смислу није само управљање институцијама и расподјела моћи, него и способност људи да започну нешто ново. Друштво које изгуби ту способност постепено се затвара у постојеће односе, чак и онда када је незадовољство њима широко распрострањено.

Република Српска се зато не суочава само са питањем промјене власти или односа политичких снага. Пред њом је и питање обнове политичке перспективе. То подразумијева националну политику која неће бити сведена на непрестано понављање историјских искустава, него ће из њих црпити способност да одговори на савремене изазове. У том смислу, национални интереси не могу се одвојити од питања образовања, демографске будућности, економске самосталности, културног развоја и институционалне одговорности. Ако млади људи у националној заједници не виде перспективу, ако образовање не ствара слободне и одговорне личности, а институције не уживају повјерење грађана, онда се поставља питање шта заправо значи дугорочно очување националних интереса.

Зато није довољно да политичка опозиција понуди другачије људе, нити је довољно да власт непрестано подсјећа на историјске разлоге свог политичког постојања. Потребно је поново отворити питање смисла националне политике у промијењеним историјским околностима. Србија и Република Српска данас представљају различите примјере политичког реаговања на кризу институција и повјерења. Ипак, искуство Србије показује да друштвена мобилизација може отворити простор изван устаљених политичких подјела, док политичка ситуација у Републици Српској показује колико је тешко превазићи наративе који су постали основ политичког живота.

Из тога не произлази да једно друштво треба да преузме политички модел другог. Важније је препознати да се национална политика не може трајно заснивати на формама које су одговарале неким ранијим историјским околностима. Национална политика која не успијева да промишља будућност ризикује да постане заробљеник сопствених предрасуда прошлости. А друштво које будућност не препознаје као простор сопственог стваралаштва временом губи и способност да разумије садашњост.

Данас нам то изгледа као најважније питање које се поставља пред политички живот Републике Српске: не како сачувати постојеће политичке обрасце, него како националну политику учинити способном да одговори на вријеме у којем живимо.