Јозеф Салманович је био шестогодишње дијете које је преживјело страхоте Аушвица. Један детаљ из његових сјећања је посебно упечатљив: о мајчиној љубави која је била јача од свих ужаса који су их окруживали.

Дјечије ципеле у Меморијалом музеју Аушвица
Послије раздвајања од мајке, Јззеф ју је у једном тренутку поново угледао. Није било великих ријечи ни загрљаја који би могао надокнадити све што су преживјели. Мајка је клекнула пред њега, узела његове пертле и завезала му ципеле. Био је то наизглед једноставан гест, онакав какав је вјероватно понављала сваког јутра док су живјели нормалним животом.
Али у логорском свијету, у којем су људи били лишени имена, достојанства и права на живот, тај мали гест добио је посебно значење. За њу је он и даље био дијете о којем треба бринути. За њега је то био тренутак поновног сусрета са мајком.
Аушвиц је ослобођен 27. јануара 1945. године. Совјетске трупе затекле су доказе незамисливих злочина, међу којима су биле и огромне количине личних ствари одузетих људима доведеним у логор. Међу њима су биле и дјечје ципеле.
У збирци Меморијалног музеја Аушвиц-Биркенау данас се чува око 110.000 ципела, међу којима је приближно 8.000 дјечјих. Оне нису само предмети пронађени послије ослобођења. Свака од њих припадала је некоме ко је имао име, породицу, дјетињство и будућност која му је одузета.
Зато је та слика мајке која клечи и завезује дјетету пертле толико снажна. Она подсјећа да ни најстрашнији систем дехуманизације није могао у потпуности да избрише љубав, бригу и блискост између мајке и дјетета. Без обзира на све страхоте и страдања, она је пред собом и даље видјела своје дијете о којем треба да брине.
Извори:
