Једно од важних питања савременог друштва јесте ко данас одређује начин на који разумијевамо стварност. Иако никада нисмо имали већи приступ информацијама, све је теже разликовати слободно формирано мишљење од ставова који су већ унапријед обликовани избором тема, начином извјештавања и интересима оних који контролишу комуникационе канале.
Овај проблем је још 1988. године отворио амерички лингвиста и друштвени критичар Ноам Чомски, заједно са Едвардом Херманом, у књизи Производња сагласности: политичка економија масовних медија. Њихов пропагандни модел полази од претпоставке да медији у демократским друштвима не морају бити непосредно контролисани од стране државе да би утицали на формирање јавног мњења. Тај утицај може произлазити из самог начина на који је организован медијски систем.
Аутори су указали на пет филтера који утичу на избор и обликовање информација: власништво и економски интереси медија, зависност од оглашивача, ослањање на институционалне изворе информација, организовани притисци на медије и доминантни идеолошки оквири. Њихова суштинска теза није да постоји један центар који управља свим медијима, него да економске и политичке структуре могу систематски утицати на то шта ће постати предмет јавне расправе.
Од времена када је ова теорија настала, медијски простор се радикално промијенио. Традиционалним медијима придружиле су се дигиталне платформе које су омогућиле готово свакоме да производи и дистрибуира информације. Међутим, већа доступност информација није нужно довела и до веће слободе мишљења.
Друштвене мреже и алгоритми данас имају значајну улогу у одређивању садржаја које видимо. Они не одлучују непосредно шта треба да мислимо, али утичу на то о чему ћемо размишљати. Избор информација, њихова видљивост и учесталост појављивања могу постепено обликовати наше интересовање и начин на који тумачимо догађаје. Тако се проблем који су Чомски и Херман препознали у традиционалним медијима појављује у новом облику. Ако су некада медији имали значајну улогу у одређивању дневног реда јавности, данас ту улогу све више преузимају и дигиталне платформе. При томе, критеријум видљивости често није значај информације, него њена способност да изазове реакцију и задржи пажњу корисника.
Посебан изазов представља појава вјештачке интелигенције. Она омогућава бржу обраду и систематизацију информација, али истовремено постаје нови посредник у њиховом тумачењу. Корисник све чешће не долази непосредно до различитих извора, него добија већ припремљен одговор. Зато се отвара питање ко одређује начин на који се информације бирају, повезују и представљају. У таквом окружењу слобода мишљења не може се свести само на право приступа информацијама. Она подразумијева и способност да се препознају механизми њиховог избора и тумачења, да се провјере извори и да се сопствени ставови преиспитују.
Чомскијева и Херманова анализа подсјећа нас да контрола јавног мњења не мора почивати на забрани информација. Понекад је довољно одредити које ће теме добити простор, који ће се аргументи чути и унутар каквих оквира ће се одвијати јавна расправа. Зато је питање ко данас обликује јавно мњење истовремено и питање наше личне одговорности. У времену када алгоритми препознају наше интересе, а вјештачка интелигенција све више посредује у нашем сазнавању свијета, најважније је сачувати способност самосталног расуђивања. Јер доступност информација још не значи и слободу мишљења.
Извор: Edward S. Herman и Noam Chomsky, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media, 1988.
