Није случајно што Црква данас не слави Светог архангела Михаила као издвојену силу, већ Сабор свих бестјелесних сила. У језику предања, саборност није пуки скуп појединаца, већ сам начин постојања у Истини.
Чак ни анђели, иако слободни од ограничења материје и простора, не остварују своје биће у изолованој самодовољности. Њихова природа је литургијска: они постоје у сагласју, у непрестаном примању и даривању свјетлости, сабрани око Христа. У тренутку када једно створено биће пожели да се затвори у себи и прогласи сопствену самосталност за мјеру свијета, оно престаје да буде носилац свјетлости и постаје тама. Зато је архангелов усклик „Ко је као Бог?“ заправо позив на повратак у заједницу — подсјетник да нико није сам себи извор.
У времену које велича затвореност у себе и самодовoљност, празник саборности враћа нас темељној истини: личност се не гради бијегом од другог, већ у сусрету и заједничком стајању пред Лицем Божијим. Ни у Царству небеском, ни на земљи, нико се не спасава сам.
