У пјесми Алексе Шантића природа, вјера и историјско памћење сједињују се у један доживљај слободе. Острог постаје мјесто на којем се лична осјећања уздижу до највеће висине духовног и националног искуства.
Ноћ под Острогом
Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам Господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.
Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се Богу моли.
Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.
Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.
У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.
Овдје у слободи близу Бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.
Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти’о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.
О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води –
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!
Гледајући тебе ја, пун снага нови’,
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.
Ја знам: једног дана са обала твоји’
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.
Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни’
И кандило славе на српском олтару.
Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, –
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!
Алекса Шантић један је од најзначајнијих српских пјесника с краја XIX и почетка XX вијека. Његова поезија дубоко је обиљежена завичајем, љубављу према Херцеговини, осјећањем националне припадности и саосјећањем са судбином обичног човјека. У његовом пјесничком свијету се пејзаж, историјско памћење и духовност међусобно прожимају, откривајући шири хоризонт заједничког живота и трајања. Управо такав спој препознајемо у пјесми „Ноћ под Острогом“, у којој сусрет са једном од највећих српских светиња постаје повод за размишљање о слободи, вјери, историји и будућности народа.
Пјесма почиње позивом на унутрашње ослобођење: „Одахните, груди, у овој слободи“. Та слобода је прије свега духовна, на висини на којој „Господ бдије“, човјек се ослобађа свакодневне затворености и отвара према ономе што га превазилази. Острог је само средиште тог духовног искуства. Шантићев ноћни пејзаж, звијезде, крш, вјетар и ријека учествују у једном дубљем догађају. Пјесник у звуку вјетра препознаје „душу миропомазну“, а тишину ноћи доживљава као простор молитве. Природа није одвојена од духовног свијета, већ као да постаје његов видљиви знак. У томе се открива једна од најљепших особина Шантићеве пјесме: способност да се чулни доживљај пејзажа преобрази у наслућивање невидљивог.
Ријека Зета као дио његовог крајолика је и слика тешке српске историје. Обраћајући јој се као „ријеци српској“, Шантић у њеном току препознаје памћење страдања и борбе за слободу. Ријека која је некада носила крв сада треба да прича о слободи. Тако се природни предио претвара у живу слику историјског искуства.
Ипак, пјесникова нада усмјерена је према времену у којем ће „робље“ пропојати „химну васкрснијех дана“. Мотив васкрсења има овдје и хришћанско и историјско значење: он означава вјеру у побједу живота над смрћу, али и наду у обнову слободе и достојанства народа. Шантић не раздваја духовно од националног памћења. Напротив, историјску судбину заједнице посматра у свјетлости хришћанске наде.
Посебно је значајна слика јутарње звијезде Данице, ужбе, која се појављује на источном небу пред излазак сунца:
„Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.“
Јутарња звијезда означава прелаз из ноћи у дан. У контексту пјесме она постаје наговјештај свјетлости која долази послије таме. Та природна слика добија симболичку снагу: у ноћи историјског страдања већ се назире зора будућег ослобођења и васкрсења. Није случајно што се мотиви свјетлости, златне круне и васкрсних дана појављују у истом значењском кругу.
Завршни стихови поново враћају пјесму њеном почетном мотиву слободе, али сада са снажнијим значењем. Позив „Вило, дај ми крила, да летим, да летим!“ није само израз романтичарског осјећања. То је жеља за уздизањем изнад ограничења свакодневног живота, за учешћем у једном вишем хоризонту смисла.
„Ноћ под Острогом“ тако превазилази оквире родољубиве пјесме. У њој се сусрећу три врсте памћења: лично, које се рађа из непосредног доживљаја светиње, природно, које пејзаж претвара у простор духовних знакова и историјско, које чува искуство страдања и наду у обнову. Острог је средиште у којем се та три памћења сједињују.
Извор: Алекса Шантић, „Ноћ под Острогом“, Поезија суштине.
