Има у студији Драгана Ћузулана, која је пред нама, нечег одисејевски узбудљивог, трагичног и носталгичног, напетог од почетка до краја, што није чест случај са философски профиписаним студијама.
На путовању које креће са првом реченицом студије Између Логоса и алгоритма, у потрази за узроком и сврхом технике оличене у вјештачкој интелигенцији, инсистира се на томе да постојање има смисао и да је људски живот Аријаднина нит – иако трагично непознат, ипак херојски отворен – те да „клупко бића”, као што има свој почетак, има и свој крај, свој телос у коме ће се размрсити све унутрашње сврхе.
Његош би рекао: „И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују.” Треба се удомити, доћи до куће у којој је огњиште бића,
и то је за писца ове изванредне студије изазов на који одговара попут митског Менелаја који среће бесмртног старца Протеја, или, у нашој причи, AI, за кога ће Одисеј рећи да је непогрешив, али подмукао и вјешт у лукавствима, зато што је многовидан
и непрозиран. Паралактичан и параполитичан.
AI, попут Протеја, нема лице или личност, већ ликове у које се преоблачи и посуновраћује, скрива и нема свој видослов. А ту смо већ у пољу не епистемологије, већ онтологије, тешке и металне приче у којој смисао постоји ако можемо рећи шта је истина, а шта лаж, ако можемо разликовати добро од зла, стварност од илузије, грешке или лажи.
А истина није документована гугл-„чињеница”, већ отво рено поље односа, илити сусрета. Истина је не-заборав, односно не-скривање, отвореност, манифестација, „излазак на видјело”. Истина је оно знање које се преноси као емпиријска сигурност, а не као расуђивачки доказ. Ово искуство, заједничко искуство, потврђује истину. А дигитална стварност вјештачке интелигенције јесте апо теоза асоцијалности, ониричка копија истине, јер Хераклит потврђује да „будни имају један заједнички свијет, а они који
спавају окрећу се свако ка свом властитом”.
AI је трагична прича наших живота која маркира и крај наше цивилизације и људскости, јер престајемо бити политичка бића; заједничко емпиријско свједочанство знања нестаје, језички електрицитет искуства ријечи, поезије и умјетности се губи, а друштво истине замјењује друштво потреба и услуга. Алгоритамска цивилизација лотофага у непочин-пољу.
Драган Ћузулан зна да циљ и смисао метафизичке потраге, како за антички, тако и за христијанизовани хеленизам, није била информација, макар и трансцендентална, већ „начин постојања”, очовјечен кроз искуство, одисејевског живота „пута” који је дат знању истине као друштвеном догађају. Знање је само оно које нам открива пут логичке пристојности и хармоније бића и у којој се остварује егзистенцијална слобода у „граду” заједнице живота. Свједоци су ту и Левинас, Кант, Хајдегер, Хелдерлин – сапутници на путу Откривења „новог града” који се гради на угаоном камену православне литургијске драматургије.
Ако је у алгоритамској цивилизацији разрушен Град, онда је, каже аутор, остао само Храм.
Мислити је исто што и постојати, дјеловати је исто што и живјети – није свеједно.
Истражујући теме као што су техника и технологија, вјештачка интелигенција, роботика, медијски и комуникациони алати, Драган Ћузулан истражује како су свакодневне технолошке промјене већ промијениле и настављају да мијењају начин на који размишљамо, односимо се и разумијемо стварност.
Философски пејзаж који се развио у овој ријетко доброј сту дији, као одговор на кризу човјека, даје посебан фокус философском постхуманизму, који садржи низ „постантрополошких” питања. Та питања далеко су од техноутопијских или дистопиј
ских визија; умјесто тога, она укључују потпуно ново разумије вање односа између смисла људског постојања и технологије.
Протојереј ставрофор проф. др Борис Брајовић