“Не би но један пљусак за читаво љето, али ево родила и бијела и црвена, вала ко никад досад”, похвали се свекар, дајући нам до знања да је његова земља ипак роднија и плоднија од било чије друге …
Подигох главу да му и ја дам до знања да сам чула шта је рекао, али и да знам да је мени било упућено.
Све што би се у овој кући прозборило, ево има и три године, мени је било намијењено.
Купила сам кромпир из бразде, дивећи се овој црној земљи какве све плодове да.
“Неђе богами и камен рађа, а неђе ни жена не море”, покоси ме свекрва.
Вазда ме покоси кад год прозбори, а све мислим неће, сажалиће се…
“Ајде, похитајте. Може киша, па ће нам сва кртола на ледини остати”.
То је било све што би мој Радован рекао, док сам се гушила од неправде, кривице, притиска, бола…
“Требало се добро испитати болује ли од чега. Али јок!
Кажу лијепа је, вриједна је.
Деветнес’ јој је година. Не језика. Поштује.
Ево видиш ђе то све ништа не значи”, причала би свекрва женама из села.
Кажу да се видјела бол на мом лицу, али од срамоте се нисам ни у огледало могла погледати.
Када бих пред вече намирила стоку, притајила бих се испред сламнате надстрешнице, како бих чула разговор из куће.
Милојка ми је још давно рекла да жену, која не би рађала врате одакле је и дошла.
Тако сам очекивала да ће ми управо то саопштити,
када би ме год свекрва погледом престригла.
А, било је тих погледа…
Ништа није ни било друго, ни разговора, ни приче…
Али, тих погледа осуде, гњева, разочарања… Не питај!
Једва сам чекала да подигнем суде од вечере, да се помолим Богу да ми да снаге за сутрашњи дан, који ће бити исти, ако не и тежи од данашњег и да починем до јутра.
Дувао је снажан вјетар.
Грање је ударало од слабашна окна.
Налиће ми се сијено, које сам за јањце намирила. Греота је…
Једва ми дође сан на очи.
Али… дође и она.
Једна бијела кудјељица, са крупним црним очима.
Лице јој је било чисто. Поглед пун вјере.
Није плакала. Смијала се.
Мирисала је… на босиљак
“Ако је ово сан дабогда се никад не пробудила”.
Чуо се лавеж паса, а и стоку је требало намирити. Јањци ће ми остати гладни….
Лијепо ли је сањати…
Мирис босиљка се и даље осјетио. Када схватих да више не сањам, забринух се да нијесам с памети скренула.
“Одакле босиљак, Боже ми помози, а сад ће Никољдан?
Сјетих се да га свекрва никад у башти није имала. Никад јој се није могао примити…
Зелена гранчица босиљка лежала је на мом јастуку, наквашеном од суза. И на њој три листића, једра и зелена.
Тресла сам се ко прут. Како сам је узела, као да радост проструји мојим тијелом.
Од њеног мириса ме ухвати милина. Кренуше ми сузе све једна за другом.
Боже, хвала ти што плачем!
У кући већ галама. Кава свекру и свекрви је већ одавно требала бити скувана.
Узех гранчицу и сакрих је у сандук.
Обукох се. Погледах се у огледало. Онако, несвјесно.
Застадох…
Па, није ми сва љепота нестала. А и очи ми дошле некакве лијепе, испране.
Као да сам овог јутра сву тугу из њих сапрала.
“Е, вала никакве користи од ње. Ево више не може ни да се прије нас устане”, жалила се свекрва.
Но, није ми сметало. Заиста ми није сметало…
По први пут како сам ушла у ову кућу, осјетила сам се некаквом другачијом.
Није то био пркос, не знам ја тако. Али, могла бих јој се у лице насмијати. Свекрви …
Родила сам је на Велику Госпу.
Ону исту кудјељицу крупних црних очију.
Дала сам јој име Госпава.
Ја сам јој дала име, а она је мени живот.
Мирисала је на босиљак…и читав живот мирише на босиљак.