Историја савремене Црне Горе незамислива је без планинских врхова, плодних жупа и ратничког насљеђа Старе Херцеговине. Процес територијалног заокруживања и интегрисања ових области трајао је деценијама, а кључне тачке тог пута биле су велика дипломатска побједа на Берлинском конгресу 1878. године и војни успјеси у Балканским ратовима 1912–1913. године.
Велика прекретница: Берлински конгрес 1878. године
Након вишегодишњих крвавих борби у Великој источној кризи (1875–1878), у којима су херцеговачки устаници и црногорска војска однијели величанствене побједе на Вучјем долу и Фундини, велике силе су се окупиле у Берлину како би искројиле нову мапу Балкана.
Одлукама Берлинског конгреса, Црна Гора је добила дуго чекано међународно признање своје независности и значајно територијално проширење. Највећи дио тог проширења односио се управо на области Старе Херцеговине. У састав државе тада званично улазе:
- Никшић, који убрзо постаје нови привредни и урбани центар државе;
- Жабљак, Шавник и Плужине;
- Храбра и ратоборна херцеговачка племена и крајеви: Бањани, Ускоци, Грахово, Дробњаци, Пива, Шаранци, Рудињани и Требјешани.
Припајање ових територија донијело је Црној Гори неопходне пољопривредне и шумске ресурсе, али изнад свега — људски потенцијал. Горштаци из ових крајева, прекаљени у вјековним борбама против отоманске власти, донијели су са собом богатство епске традиције, гусала и источнохерцеговачког дијалекта, који је постао темељ савременог језика на овим просторима.
Историјски контекст Боке и Приморја
Иако се често у заједничком контексту помињу и приморски крајеви попут Херцег Новог, Рисна и планинског залеђа Кривошија, они су на Берлинском конгресу имали другачију судбину. Ове области су тада остале под влашћу Хабзбуршке монархије (Аустроугарске). Чувене Кривошије, познате по свом бунтовном духу и великом устанку против Аустрије 1869. године, морале су да сачекају слом велике империје. Овај приморски дио Старе Херцеговине ујединиће се са Црном Гором тек након завршетка Првог свјетског рата, 1918. године.
Заокруживање сјевера: Ослобођење Пљеваља 1913. године
Процес ширења на сјевер добио је свој коначни епилог током Балканских ратова. У Првом балканском рату (1912), црногорска војска је у заједничком налету са српском војском ослободила Санџак и Метохију.
Након потписивања Лондонског и Букурешког мира 1913. године, варош Пљевља и њена околина и званично су ушле у састав Краљевине Црне Горе. Пљевља су, као богат трговачки и културни центар на тромeђи, донијела држави додатну економску стабилност и вјерску и културну разноликост која и данас краси овај простор.
Насљеђе које траје
Данашња Црна Гора свој географски облик, али и културни код, дугује управо овим историјским прекретницама. Стара Херцеговина није само географски појам; то је простор дубоких традиција, снажних породичних веза и историјског поноса који повезује прошлост и садашњост овог дијела Балкана.