На годишњицу смрти Виктора Франкла
Питање о смислу живота обично постављамо онда када нам живот више не даје лаке одговоре. Али Виктор Франкл је, послије искуства нацистичких логора, то питање окренуо у другом правцу: није најважније шта ми питамо живот, него шта живот пита нас.
Који је смисао живота? Има ли живот уопште смисла када у њему има толико зла, патње и неправде?
То је једно од оних питања која човјека не остављају на миру. Понекад се појављује у тишини, као нека неодређена нелагода, а понекад долази у тренуцима када се чини да се све што смо до тада вјеровали руши. За Виктора Франкла то питање није било академска загонетка о којој се расправља у удобности библиотеке. Било је то питање исписано глађу, пепелом и тишином бодљикаве жице.
Франкл је рођен у Бечу 1905. године, у јеврејској породици, у свијету који је још вјеровао у снагу разума, науке и напретка. Студирао је медицину и окренуо се психијатрији. Био је млад љекар када је ушао у расправе са двојицом великих имена бечке психоанализе. За Фројда је у основи људског понашања стајао нагон за задовољством. Адлер је, с друге стране, наглашавао вољу за моћи и тежњу ка превазилажењу осјећаја инфериорности.
Франкл је у човјеку препознао нешто треће. Испод потребе за задовољством и моћи налази се, сматрао је, дубља човјекова потреба: потреба за смислом. Али теорије остају само теорије све док их живот не стави на испит. Франклов живот биће стављен на такав испит у једном од најстрашнијих „лабораторија“ које је човјечанство икада створило. Када су нацисти дошли на власт, Франклу се постепено распао читав дотадашњи свијет. Изгубио је професионалну слободу, дом и сигурност. Потом је депортован. Прошао је кроз Терезиенштат, Аушвиц, Кауферинг и Тиркхајм. У логору патња више није била филозофски појам. Она је била свакодневица. Била је глад, хладноћа, страх, понижење, болест и смрт. Човјек је могао бити сведен на број истетовиран на кожи. У таквом свијету поставити питање о смислу изгледало је готово бесмислено.
Али управо ту Франкл долази до своје најважније спознаје. Човјеку се може одузети готово све. Може му се одузети слобода, имовина, дом, породица, здравље, углед и сигурност. Може му се одузети чак и могућност да одлучује о сопственој судбини. Ипак остаје један, крајњи простор слободе: могућност да изабере свој став према ономе што му се догађа.
Тај простор је понекад готово невидљив. Али управо у њему Франкл препознаје могућност смисла. То није значило да је патња добра. Франкл није романтизовао патњу и није тврдио да човјек треба да тражи страдање. Напротив. Ако се патња може избјећи, треба је избјећи. Међутим, када је патња неизбјежна, човјеку остаје могућност да одлучи шта ће учинити са својим односом према њој. У томе се налази једна од најдубљих разлика између Франкла и јефтиног оптимизма.
Он не каже: све ће бити добро, него нешто много захтјевније: Чак и ако није добро, још увијек можеш бити одговоран за свој одговор. Затвореник који је живио у нади да ће поново видјети вољену особу имао је разлог да издржи. Онај који је у себи носио недовршену књигу имао је разлог да преживи. Онај који је осјећао дужност да једнога дана свједочи о ономе што се догодило имао је свој разлог. Зато је чувена Франклова мисао о „зашто“ које човјеку омогућава да издржи готово свако „како“ много више од психолошке формуле. Она је покушај да се покаже да човјек није само биће које реагује на околности. Он је и биће које може да им одговори.
Након ослобођења 1945. године, Франкл је за само девет дана написао књигу Човјекова потрага за смислом. Она је истовремено мемоар, психолошко свједочанство и филозофска медитација о човјеку који покушава да остане човјек онда када му је готово све људско одузето. Њена најдубља порука није, међутим, да човјек треба да пронађе неку коначну формулу смисла. Напротив. Смисао није нешто што нам живот дугује. Смисао је нешто што живот тражи од нас.
Тиме Франкл мијења цијелу перспективу. Ми често од живота тражимо гаранције: да будемо срећни, сигурни, признати, вољени, успјешни. Питамо се шта ће нам живот дати и шта можемо од њега добити. Франкл поставља обрнуто питање: Шта живот сада тражи од мене? Понекад је то храброст, понекад стрпљење. понекад љубав, понекад дужност, понекад опроштај. А понекад само способност да останемо достојанствени у ситуацији коју више не можемо промијенити. Из таквог увјерења развила се логотерапија, коју су називали и „Трећом бечком школом психотерапије“.
Док је Фројд поглед усмјеравао према несвјесном и прошлости, а Адлер према вољи за моћи и превазилажењу инфериорности, Франкл је нагласак ставио на будућност — на оно што човјека тек чека, на задатак који још није испуњен, на смисао који још треба остварити. То је важно јер човјек није само оно што му се догодило. Он је и оно што још може да уради са оним што му се догодило. Због тога је Франклово искуство логора важно и изван саме историје холокауста. Његова мисао није снажна само зато што је о смислу говорио. Она је снажна зато што је о смислу говорио након што је прошао кроз свијет у којем је човјек био намјерно лишен сваког смисла, достојанства и имена.
Из Аушвица није изашао са нихилистичким закључком да ништа нема смисла. Изашао је са готово супротним увјерењем: живот, чак и када је сломљен, још увијек може бити вриједан живљења. Зато је можда погрешно питати: „Који је смисао мог живота?“ То питање је сувише широко. Франкл нас учи да је смисао конкретнији. Сваки тренутак пред нас поставља одређени захтјев. Свако вријеме носи своје питање. Шта сада треба да урадим? Коме треба да будем вјеран? Шта не смијем издати? Кога треба да волим? Шта треба да издржим? Гдје треба да сачувам своје достојанство? Смисао зато није једна универзална формула која важи за све људе. Он је личан и непоновљив. Не налази се у неком апстрактном „животу“, него у конкретном односу човјека према ономе што му је живот ставио пред њега.
Виктор Франкл умро је 1997. године, више од пола вијека након ослобођења из логора. Али питање које је поставио није остало у прошлом вијеку. И данас човјек живи у свијету у којем су страх, неправда, губитак и бесмисао стални сапутници. Само што данас патња често нема облик бодљикаве жице. Она може бити скривена у усамљености, празнини, губитку смисла, осјећају да човјек више не зна чему служи оно што ради и куда иде његов живот.
Управо зато Франклова мисао и даље има снагу. Она нам не обећава да ће живот бити лак. Не обећава ни да ће свака патња имати објашњење. Она само одбија да прихвати да је очај посљедња ријеч. Можда је зато најдубља лекција Виктора Франкла садржана у једном једноставном преокрету. Не треба увијек питати: „Шта могу да очекујем од живота?“ Понекад треба стати и питати: „Шта живот сада очекује од мене?“ Јер живот није увијек проблем који треба ријешити. Понекад је живот питање на које треба одговорити. А човјек постаје оно што јесте управо у начину на који на то питање одговара.