Шта се дешава са човјеком када слика стварности постане важнија од саме стварности? А шта ако, послије неког времена, више нисмо сигурни да иза слике уопште постоји она стварност на коју би она требало да упућује?
У том другом, много радикалнијем питању налази се средиште мисли Жана Бодријара (1929–2007), француског философа и социолога чије дјело данас, у времену друштвених мрежа, алгоритама и вјештачки произведених слика, дјелује можда још актуелније него у вријеме када је настало.
Бодријар не тврди једноставно да медији лажу, да рекламе искривљују стварност или да човјек понекад живи окружен илузијама. Све би то још припадало старом свијету у којем постоји јасна граница између истине и лажи, оригинала и копије, стварности и њене представе.
Његова теза је узнемирујућа: шта ако је нестала управо та граница? Шта ако слика више не прикрива стварност, него прикрива чињеницу да иза ње можда више нема никакве стабилне стварности на коју би могла да се позове?
Ту за Бодријара почиње свијет симулакрума.
Када карта претходи територији
Симулакруми и симулација почињу позивањем на Борхесову причу о картографима једног царства који су направили карту толико подробну да је на крају прекрила читаву територију. У традиционалном односу ствари су јасне: најприје постоји територија, а потом настаје карта која је представља. Стварност претходи својој слици.
Код Бодријара тај однос више не важи. „Сада карта претходи територији.“ Ова кратка реченица садржи готово цијелу његову философију симулације. Бодријар каже да симулација више није представљање неке територије, референцијалног бића или супстанце. Она постаје производња, посредством модела, нечега што назива надстварним — стварног које више нема јасно поријекло у некој стварности која му је претходила.¹
То значи да модел више не долази послије стварности. Он јој претходи. И не само да јој претходи него почиње да одређује шта ће уопште бити препознато као стварно.
Борхесова прича о картографима који су направили карту толико савршену да се на крају поклопила са самом територијом данас добија неочекивану актуелност. Најновија расправа о Меркаторовој пројекцији, која је вијековима обликовала нашу представу о величини свијета, показује да карта није само неутрална слика стварности. Африка на њој изгледа знатно мања него што јесте, док су подручја сјеверних географских ширина увећана. Тако картографска представа постепено постаје стварност коју више и не доводимо у питање: не гледамо Африку каква јесте, него Африку какву нам је карта показала.² Тако се на једном актуелном примјеру потврђује оно што су наслућивали Борхес и Бодријар: проблем више није у томе што знак погрешно представља стварност, већ што знак почиње да производи нашу представу о стварности. Карта више није само средство за сналажење у простору; она постаје модел према којем простор видимо, мјеримо и тумачимо. У том смислу, савремена расправа о „исправљању карте“ није само географско питање — она је мали, али упечатљив примјер Бодријаровог свијета симулакрума, у којем копија, модел или слика стварности временом могу постати стварнији од саме стварности.
Нестала разлика
На наредној страници Бодријар изговара можда још важнију реченицу: „Нешто је нестало: она суверена разлика између једног и другог.“ То „једно и друго“ јесу карта и територија, модел и стварност, знак и оно на шта знак упућује.
Управо је разлика између њих омогућавала да говоримо о представљању. Фотографија је могла бити добра или лоша фотографија зато што је постојало нешто са чиме смо је могли упоредити. Извјештај је могао бити истинит или лажан зато што је постојао догађај према којем смо могли провјеравати извјештај.
Али шта се дешава ако модел почне да производи оно што би требало само да представља? Тада више немамо класичан однос оригинала и копије. Бодријар зато наглашава да више није ријеч о имитацији, удвајању или пародији, него о замјењивању стварног његовим знацима.³
Управо ту настаје симулакрум.
Симулација није исто што и лаж
Ово је једна од најважнијих разлика за правилно разумијевање Бодријара. Он на почетку поглавља „Божанска иреференција слика“ разликује прикривање од симулирања. Ко прикрива, скрива нешто што постоји. Ко се претвара, још увијек остаје унутар разлике између истинитог и лажног. Симулација је опаснија зато што нарушава саму ту границу.
Бодријар пише: „Симулација, међутим, поставља питање разлике између ‘истинитог’ и ‘лажног’, ‘стварног’ и ‘имагинарног’.“ Његов примјер је човјек који симулира болест. Онај ко се само претвара да је болестан може лећи у кревет и увјеравати друге да му није добро. Али симулант производи стварне симптоме.
Је ли онда болестан или није? Управо то Бодријара занима: тренутак у којем старе категорије више нису довољне да одвоје произведено од аутентичног.⁴
Иконе и страшна моћ слике
Занимљиво је што Бодријар проблем симулакрума не објашњава прво телевизијом или рекламом, него религијском сликом. Он се пита шта се догађа са божанством када се оно умножава у иконама и киповима. Да ли слика остаје само видљиви знак нечега невидљивог? Или може постати толико моћна да потисне оно што је требало да представља?
Управо у том контексту Бодријар тумачи страх иконокласта. Њихов страх, према њему, није произлазио из слабости слика него, напротив, из могућности њихове огромне моћи: да знак више не води ка свом референту, него да га замијени.⁵ Отуд његова провокативна мисао да је опасно разоткривати слике јер оне могу скривати управо то „да нема ничег иза њих“.⁶
Не улазећи овдје у компетенцију његовог коментара иконе, можда је довољно напоменути да Бодријарова философија овдје престаје бити само теорија медија. Она постаје питање о односу слике и присуства, са бројним импликацијама тог односа и промјена унутар њега.
Четири фазе слике
У истом поглављу Бодријар даје своју чувену схему четири фазе слике. У првој фази слика је одраз дубоке стварности; у другој она маскира и изобличава дубоку стварност; у трећој она прикрива одсуство дубоке стварности; а у четвртој више нема везе ни са каквом стварношћу: постаје чист сопствени симулакрум.⁷
Ово је можда најједноставнији начин да се схвати величина промјене о којој Бодријар говори. Прва слика каже: „Погледај оно што представљам.“ Друга: „Приказујем ти стварност, али је искривљујем.“ Трећа: „Правим се да иза мене још постоји стварност.“ Четврта више ништа од тога не мора да каже. Она постоји сама за себе.
Знакови тада почињу да упућују на друге знакове, слике на друге слике, модели на друге моделе. И човјек улази у затворени круг представљања из којег је стварни референт постепено ишчезао.
Дизниленд није супротност стварности
Зато је Бодријаров примјер Дизниленда много дубљи него што на први поглед изгледа. Он га назива „савршеним моделом свих врста испреплетених симулакрума“.⁸
Очигледно је да је Дизниленд измишљени свијет. У њему су бајке, фантазије, реконструисане улице, вјештачки пејзажи и произведена искуства. Али Бодријара не занима само та вјештачка стварност. Њега занима зашто нам је потребно једно мјесто које ћемо прогласити измишљеним. Његов одговор је провокативан: Дизниленд је представљен као имагинаран како бисмо лакше повјеровали да је све изван њега стварно.⁹
Другим ријечима, повлачимо границу око једног простора и кажемо: Овдје почиње фантазија. Тиме истовремено сами себе увјеравамо: Изван ове ограде налази се стварност.
А Бодријар пита: шта ако је и тај спољашњи свијет већ организован по принципу спектакла, знакова, модела, реклама и симулације? Тада Дизниленд више није супротност стварности.
Он постаје алиби стварности.
Човјек као сопствени симулакрум
Бодријар није доживио данашњи облик друштвених мрежа, али је тешко читати Симулакруме и симулацију а не помислити на њих. Јер данас човјек више не производи само слике свијета. Он производи слику самога себе.
У почетку изгледа да дигитални профил представља човјека који постоји изван њега. Али постепено се однос може преокренути. Човјек почиње да бира мјеста која ће добро изгледати на фотографији, тренутке који се могу објавити, ставове који се могу показати, искуства која могу постати садржај.
Некада је редослијед водио од живота, преко искуства до слике, а сада имамо најприје жљену слику, па избор искуства и живот прилагођен слици. Другим ријечима, карта поново претходи територији, па и када се не слаже са њом као у случају Африке.
Само што је сада човјек постао територија.
Бодријарова бојазан се потврдила данас у епохи алгоритма у којој слици више није неопходан садржај да би била слика. Данас можемо произвести лице човјека који никада није постојао, пејзаж који никада није постојао., глас који није изговорио реченицу коју чујемо или снимак догађаја који се никада није догодио.
Овдје треба бити прецизан: Бодријар, наравно, није писао о генеративној вјештачкој интелигенцији. Али његова четврта фаза слике нуди необично снажан философски оквир за њено разумијевање.
Слика више не мора да буде траг догађаја. Она може настати без догађаја. То је готово идеалан примјер онога што Бодријар назива сликом која више нема везе са било каквом стварношћу, него постаје сопствени симулакрум.
Све више информација, све мање смисла
Можда најсавременија Бодријарова реченица, међутим, налази се много касније у књизи, у поглављу „Имплозија смисла у медијима“:
„Налазимо се у универзуму у коме има све више информација, а све мање смисла.“ Тешко је замислити прецизнији опис дигиталног искуства савременог човјека. Никада нисмо имали приступ већој количини информација и никада није било теже утврдити шта је од свега тога важно. Сваког тренутка стижу вијести, фотографије, снимци, коментари, анализе, реакције, рекламе и обавјештења. У таквој ситуацији пажња више није способна да од информације направи смисао. Бодријар чак разматра радикалну могућност да информација не производи више смисао, него да га управо својим непрекидним умножавањем неутралише.¹⁰
То је важна разлика. Проблем савременог човјека можда више није недостатак информација. Проблем је што живи у њиховом вишку.
Медиј више није само посредник
„Медиј је порука” (енгл. The medium is the message) је чувена теза канадског филозофа медија Маршала Маклуана, први пут представљена у његовој књизи Разумевање медија (1964). Бодријару је ова фраза била блиска, али је он додатно продубљује. Ако медиј више није неутралан канал између нас и стварности, него сам одређује начин на који стварност може да нам се појави, онда се мијења и сам појам посредовања.
Бодријар долази до радикалне формулације да више не постоји јасна „посредничка инстанца“ између једне и друге стварности: модел истовремено производи поруку, медиј и оно што прихватамо као „стварно“.¹¹
То је далеко више од раније тезе да медији утичу на наше мишљење. Они постају дио архитектуре стварности у којој мислимо. У њој је истина оно што је видљиво, односно видљивост производи истинитост. Оно што је свуда присутно дјелује стварније од онога што је тихо и невидљиво. Тако се успоставља оно што зовемо друштвена стварност.
Од Хајдегерове „слике свијета“ до Бодријаровог симулакрума
На овом мјесту могуће је чак направити занимљиву везу са Хајдегером. Хајдегер је говорио о модерном добу у којем свијет постаје слика — нешто што човјек поставља пред себе, представља, мјери и чини расположивим. Код Бодријара проблем више није само што је свијет постао слика, него што је слика почела да живи сопственим животом.
Ако се Хајдегер питао за судбину доба у којем свијет постаје представа, Бодријар је у дилеми шта се догађа када представа више нема потребу за оним што представља. Или још радикалније: Шта се догађа са човјеком када и он сам постане слика коју непрестано производи?
Ако бисмо питали Бодријара, он не нуди одговор за излаз из стања симулакрума, нити програм повратка „чистој стварности“. Али то не значи да његова мисао мора завршити у потпуном нихилизму. Можда нам она више може послужити као упозорење да поново обратимо пажњу на разлику између искуства и његове представе и да нађемо начина да се одупремо потпуном затварању у симулацију.
И то су питања човјековог начина постојања. Јер можда најдубља опасност симулакрума није у томе што ће лаж постати увјерљива. Опасност је да ће нам непосредна стварност постати недовољна. Да ће тишина изгледати празна зато што не производи информацију, а догађај изгледати непотпун ако није снимљен. Односно да ће живот изгледати мање стварно ако га нико није видио.
Зато Бодријарово питање није само: Шта је стварно? Постоји још једно, можда теже: Јесмо ли још способни да будемо тамо гдје је стварност — и онда када нас тамо нико не гледа?
Напомене
- Жан Бодријар, Симулакруми и симулација, прев. Фрида Филиповић, ИП „Светови“, Нови Сад, стр. 5.
- Генерална скупштина Уједињених нација (УН) је усвојила резолуцију којом се препоручује формално укидање традиционалне Меркаторове карте свијета, а у корист нове верзије која прецизније приказује стварну величину Африке и држава глобалног југа. Не улазећи у сву сложеност овог питања, напоменућемо да данас критичари старе карте тврде да је мапа суптилно обликовала међународну динамику моћи визуелним максимизирањем држава сјеверне хемисфере, минимизирајући физичко присуство Африке. То је, сматрају, деценијама појачавало системске пристраности у међународној трговини и развојним приоритетима.
- Исто, стр. 6.
- Исто, стр. 7.
- Исто, стр. 8.
- Исто, стр. 8.
- Исто, стр. 9–10.
- Исто, стр. 15.
- Исто, стр. 15–16.
- Исто, стр. 83–84.
- Исто, стр. 85–87.