“Историја превођења није била само историја језика, него историја начина на који је човјек разумијевао себе, свијет и Бога.”
Када се појам преводи, не преводи се само ријеч — преводи се и свијет у којем та ријеч има своје значење. Ово је једна од кључних теза у књизи Између Логоса и алгортима Драгана Ћузулана, којом се објашњава сложена проблематика транслације појмова и њихових значења у средњем вијеку.
О транслацији појмова, губитку значења и путу од Логоса до алгоритма
Превод обично замишљамо као једноставан посао. Једна ријеч стоји на једној страни, друга на другој, а преводилац покушава да између њих успостави одговарајућу везу. Ако је грчка ријеч logos, потражићемо њен латински еквивалент; ако је грчка energeia, пронаћи ћемо латинску ријеч која јој одговара.
Али шта ако ријечи и њихови преводи немају исту тежину? Шта ако један појам у себи носи читаву представу о Богу, човјеку, свијету и истини, а други језик за њега нема једну ријеч која би могла да понесе читаво то значење? Тада превођење престаје бити пуко преношење ријечи. Оно постаје транслација свијета.
Управо ту почиње дубљи проблем језика. Историја превођења показује да појмови не путују из једног језика у други као предмети који остају непромијењени. Они улазе у нови философски, религијски и културни простор и у њему почињу да значе нешто друго. Сам текст то формулише врло јасно: није се преносила само ријеч, него су се мијењале „метафизичке структуре“ унутар којих је појам био разумљив. Зато историја превода може бити и историја промјене мишљења, како је то још упозоравао Мартин Хајдегер.
Ријеч није посуда за значење
Једна од најважнијих претпоставки овдје јесте да значење није нешто што постоји потпуно одвојено од језика. Можемо замислити преводиоца који узме грчку ријеч, из ње „извади“ њено значење и затим га једноставно „пресипа“ у латинску ријеч. Али то је могуће само ако претпоставимо да значење постоји независно од језика.
Уколико то није тако, онда превод није пресипање садржаја из једне посуде у другу. Он је сусрет два начина разумијевања стварности.
У рукопису књиге Између Логоса и алгорима се управо такав приступ назива дуалистичким: смисао се замишља као нешто што постоји независно од језика, па се може извући из једне ријечи и пренијети у другу. Али тим поступком може бити изгубљена жива и интегрална веза коју је појам имао са културом, молитвом и искуством.
Другим ријечима: превод може бити тачан, а да ипак није исти.
Логос није само „ријеч“
Најбољи примјер за то јесте грчки појам λόγος — Логос. У грчкој мисли он није значио само „ријеч“, нити само „разум“. У њему су се сусретали ријеч, смисао, сабирање, однос, унутрашњи поредак космоса и откривање бића. Код Хераклита Логос је принцип који сабира свијет у јединство, док код Јована Богослова Логос постаје лично божанско откривење кроз које је „све постало“. Зато је проблем настао онда када се тај вишеслојни појам морао превести тако да буде сведен на једну одређену функцију.
Ако кажемо ријеч, губимо дио његове онтолошке дубине. Ако кажемо разум, губимо динамику обраћања и откривања. Ако кажемо закон, губимо лични и односни карактер. Свака појединачна ријеч нешто преводи, али истовремено нешто и оставља иза себе. У том смислу, добар превод није увијек онај који проналази једну ријеч као савршени еквивалент. Понекад је добар превод управо онај који не допусти да се вишезначност првобитног појма изгуби.
У словенској традицији ријеч „слово“ покушала је да сачува дио те цјеловитости: не само граматичку јединицу, него словесност, бесједу, химну и сабраност. То је веома занимљив примјер како превод може бити више од замјене ријечи. Он може бити стварање новог језичког простора који ће моћи да носи старо искуство.
Питање именовања
У тексту се наводи да у библијској и хришћанској традицији именовање није технички чин, нити пука људска конвенција. Име је учешће у истини бића. У Књизи Постања Бог доводи створења пред Адама „да види како ће које назвати“, а „како Адам назове живо створење, онако да му буде име“ (Пост. 2,19). То значи да именовање није произвољно, већ представља откривање унутрашњег логоса бића. Човјек не измишља свијет, него учествује у његовом откривању. Зато је именовање у свом изворном смислу дар. Оно претпоставља однос између логоса човјека и логоса творевине. Ријеч није одвојена од стварности, већ је позвана да открива њен смисао. У том хоризонту истина, биће и језик припадају истом онтолошком простору. У њему значење претходи самом бивствовању, како је тврдио Емануел Левинас, „оно је (сама) слава трансценденције“.
Међутим, када се истина сведе на интерпретацију, конструкцију или техничку операцију, распада се и ова унутрашња веза између имена и бића. Ријечи временом престају бити откривање стварности и постају инструменти управљања, манипулације и производње ефеката. Језик губи онтолошку дубину и постаје функционалан. Ту се може разумјети дубљи смисао Ничеове „војске метафора“. Ако су истине само историјски покретне метафоре без онтолошког темеља, онда ни именовање више није откривање бића, него игра знакова. Ријеч више не учествује у истини ствари, него производи привремене режиме значења.
Оusia и substantia: када „суштина“ постаје „супстанција“
Још снажнији примјер представља грчко οὐσία — ousia. У рукопису се указује да је овај појам повезан са глаголом „бити“ и да у себи носи идеју онога што јесте, присуства и пуноће бића. У латинском се преводи као substantia — оно што „стоји испод“.
На тај начин, према интерпретацији текста, долази до помјерања нагласка: од живог питања бића и присуства ка представи о супстанци као носиоцу својстава. Овдје више није ријеч само о томе да су двије ријечи различите. Проблем је што се са промјеном ријечи може промијенити и слика стварности коју та ријеч производи.
То је суштина транслације појмова.
Theoria није само contemplatio
Још занимљивији је примјер грчког θεωρία — theoria. Данас бисмо је најчешће превели као теорију или посматрање. Али у платоновском и паламитском хоризонту који описује рукопис, theoria није само дистанцирано гледање. Она означава учешће у истини.
У тексту се то објашњава сликом сунца: када гледамо сунце, нисмо само посматрачи нечега што стоји пред нама — ми смо њиме обасјани. Насупрот томе, contemplatio може бити схваћена као посматрање са дистанце. И ту се појављује једна огромна промјена: од знања као учешћа ка знању као посматрању. Од сусрета ка дистанци. Од присуства ка представи.
Energeia: чин или присуство?
Сличан проблем појављује се код грчког ἐνέργεια — energeia. У тексту се наводи да је латински превод помјерио појам према actus или operatio — чину, дјеловању, операцији. За Светог Григорија Паламу, међутим, енергија није тек „активност“ Бога. Она је стварно Божије присуство и излазак Бога према творевини. Разлика је огромна. „Бог дјелује“ може звучати као да постоји Бог који је негдје далеко и повремено нешто чини. „Божија енергија“ у паламитском смислу говори о Богу који је стварно присутан и који се даје творевини. Тако једна обична преводилачка одлука може имати далекосежне онтолошке посљедице.
Када се преводи човјек
Међутим, најзанимљивија ствар у цијелој причи дешава се онда када више не преводимо философске појмове, него — самог човјека. У тексту се показује како појам човјека у класичној философској и хришћанској антропологији означава личност, биће Логоса, икону Божију и биће односа. У савременој алгоритамској цивилизацији он све више постаје: корисник, профил, скуп података, биометријски субјект, људски ресурс. Тада више није ријеч само о промјени рјечника. То је семантичка транслација антропологије.
Човјек се преводи из категорије личности у категорију функције. Личност постаје функционални идентитет, а биће односа постаје објекат управљања. И ту се открива нешто веома важно. Алгоритамска цивилизација није измислила транслацију појмова. Она је довела до њеног крајњег облика, а жариште прелома се догађа у средњем вијеку.
Нова транслација: од језика ка систему
Некада је превод значио покушај да се смисао једног језика пренесе у други. Данас се појмови све чешће преводе између различитих система. Могли бисмо набројати цијели слијед промјена значења: слобода се преводи у избор, пријатељство у мрежну конекцију, идентитет у профил, заједница у community, знање у информацију, љубав у компатибилност или алгоритамско спаривање, човјек у data-set. Тако се показало да ријеч може остати потпуно иста, али да њен свијет више није исти. То бисмо могли назвати „семантичком ерозијом логоса“, када ријеч остаје, али губи онтолошку дубину и постаје функционални знак у систему циркулације.
То је можда најзанимљивији смисао појма транслација. Појам више није преведен у другу ријеч. Он је преведен у другу употребу.
Истина као примјер
Ниједан појам можда не показује овај процес боље од ријечи истина. Грчка ἀλήθεια — aletheia у тексту се повезује са нескривеношћу и откривањем бића. Латинска veritas помјера нагласак према исправности и подударности. Енглеска truth у свом старијем слоју носи значење вјерности, поузданости и постојаности, а касније све више поприма значење тачности и кореспонденције са чињеницом. А у савременом медијском простору истина може постати нешто што производи пажњу, реакцију и ангажман.
Тако добијамо један готово невјероватан пут појма истине од нескривености, преко исправности, вјерности, тачности и верификације, до алгоритамске видљивости. Дакле, иста ријеч, али различити свјетови.
Толедо: превођење као цивилизацијски догађај
У том смислу је посебно занимљива прича о Толеду. Шпанска школа преводилаца у Толеду није била само мјесто гдје су текстови превођени са арапског, јеврејског и грчког на латински. Она је била једно од мјеста сусрета различитих цивилизацијских хоризоната. Преко превода Запад поново открива Аристотела, неоплатонизам, математику, астрономију и формалну логику. Али са тим знањем није примио само готове информације. Промијенио се и начин на који су се разумјели истина, биће и човјек.
Зато се може рећи да Толедо није био само школа превођења текста. Био је школа превођења стварности.
А управо из тог дугог процеса касније ће се развити нови облици формализације, математизације и техничког мишљења. У самом тексту се ова теза пажљиво ограничава: преводиоци у Толеду нису „створили алгоритме“, али су учествовали у дугом цивилизацијском помјерању ка формализацији и технизацији мишљења.
Превод као инкарнација
Ипак, овдје се отвара и позитивна страна транслације. Превод није нужно губитак. Тај другачији примјер су дали Свети Оци Цркве. Они нису једноставно копирали грчку философију, нити су је одбацили. Они су преузимали језик античке философије и преобликовали га како би изразили хришћанско искуство. Зато се у тексту каже: „Оци превод не схватају као замјену, већ као инкарнацију истине у новом језику.“
То је можда најбоља дефиниција доброг превода. Истина не напушта једноставно један језик да би се преселила у други. Она се усељава у други језик.
Као што се Логос не јавља као апстрактна идеја него постаје тијело, тако и истински превод не преноси само информацију него настоји да омогући да се једно искуство стварности роди у новом језику. Историја превођења није само историја преласка ријечи из једног језика у други; то је историја преласка једног начина постојања у други.
Граница превођења је граница овладавања
Из тога се појављује и једна шира философска поука. Ако мислимо да се све може савршено превести, онда претпостављамо да све може бити потпуно изражено једним системом знакова. Али ако сваки појам има своју историју, своје искуство, своју заједницу и свој однос према стварности, онда превод увијек има границу. Та граница није недостатак језика. Она је знак да се стварност не исцрпљује у језику.
Управо то је близу апофатичком увиду који се у рукопису везује за Светог Григорија Паламу: Бог није предмет који се може исцрпсти појмом, а језик није инструмент којим стварност можемо до краја посједовати. Ријеч је позвана да учествује у стварности коју именује.
Зато добар превод није онај који нам даје илузију да више нема ничега иза преведене ријечи. Добар превод оставља простор за дубину оригинала.
Од Логоса до алгоритма
И ту се затвара круг. Некада је проблем био како превести Логос. Данас је проблем како не превести све у алгоритам.
Јер алгоритам не пита првенствено: „Шта ова ријеч значи?“ Он пита: „Како ова ријеч функционише?“ У алгоритамском систему појам се претвара у сигнал, образац понашања, статистичку корелацију или афективни окидач. Значење више не зависи првенствено од односа према бићу, традицији и искуству, него од циркулације, видљивости и употребе.
То је потпуно нова врста транслације. Ријеч се више не преводи у другу ријеч. Она се преводи у функцију. А када се човјек преведе у функцију, више није далеко тренутак у којем се и његова личност преводи у профил, његова заједница у мрежу, његово знање у податак, а његова истина у резултат алгоритамске верификације.
Зато историја превођења није само историја језика. Она је, како закључује и сам рукопис, историја начина на који је човјек разумијевао себе, свијет и Бога. Промјене значења основних појмова биле су дубоке онтолошке транслације које су мијењале однос између Логоса, истине и бића. И можда је зато најважније питање нашег времена врло једноставно: Шта се дешава са човјеком када више не преводи свијет у ријечи, него свијет преводи у податке?
Ту почиње прича о алгоритму. Али ту, можда, почиње и потреба да поново научимо шта значи Логос.