Њемачка се налази пред политичком промјеном чији се стварни размјери тек назиру. Изборна побједа Алтернативе за Њемачку (AfD) у Саксонији-Анхалту, са резултатом од готово 44 одсто гласова, није само још један изборни успјех једне странке коју њемачки политички центар годинама настоји да држи на дистанци. Она је симптом дубље промјене у њемачком друштву. А то значи и европском.
Можда би се укратко могло рећи да АфД није створио њемачку кризу, него да је њемачка криза створила АфД. У тој једноставној реченици можда се налази најбољи кључ за разумијевање онога што се данас дешава у Њемачкој, али и широм Европе.
Јер питање више није само зашто расте подршка једној десничарској странци. Много важније питање гласи: Зашто све већи број људи, а посебно дио млађих генерација, више не вјерује политичком центру? И зашто оно што је до јуче било представљано као политичка „нормалност“ данас све више изгледа као нешто што треба преиспитати?
Када центар престане да буде центар
Послије Другог свјетског рата Њемачка је изградила специфичну политичку културу. Њена темељна вриједност била је стабилност. Политички центар је постепено постао простор у којем су се, без обзира на смјену странака на власти, одржавале одређене основне претпоставке. Европске интеграције биле су несумњиво позитивне. Атлантско савезништво било је темељ безбједности. Њемачки однос према сопственој прошлости захтијевао је посебну историјску одговорност. Отвореност према свијету сматрана је вриједношћу. Миграција је посматрана као дио нове Европе. Либералне културне промјене прихватане су као знак модернизације. А однос према Русији, нарочито послије почетка рата у Украјини, све више је постајао питање моралне, а не само геополитичке опредијељености.
Међутим, један дио нових генерација више не прихвата аутоматски ту слику свијета. И ту почиње занимљивији дио приче. Јер млади Њемци који данас гласају за АфД нису генерација која је искусила Други свјетски рат. Нису искусили ни подјелу Њемачке, ни Хладни рат, ни страх од Совјетског Савеза, ни драму пада Берлинског зида. За њих су то историјске чињенице.
Зато аргумент: „То нас подсјећа на прошлост“, више нема исту политичку снагу коју је имао за генерацију њихових родитеља. Оно што је за једну генерацију било упозорење, за другу може постати питање. А понекад и провокација.
Млади и побуна против политичког консензуса
Зато није довољно рећи да су млади „постали десничари“. Слика је много сложенија. На савезним изборима 2025. године млади од 18 до 24 године највише су гласали за Љевицу, док је АфД био веома снажан; у групи од 25 до 34 године АфД је постао најјача странка. То показује да се код младих не дешава једноставно кретање удесно. Дешава се нешто дубље: политичка поларизација и губитак повјерења у центар. Односно, један дио младих иде снажно улијево, други снажно удесно, док традиционални центар све теже успијева да им понуди јасан политички и културни хоризонт.
Млади човјек може бити за снажну социјалну државу, али против масовне миграције. Може бити за радничка права, али и за национални суверенитет. За њега није противрјечно бити против великих корпорација, али истовремено против дијела зелене политике. Или: бити за мир у Украјини, али одбити став да постоји само један прихватљив начин да се тај мир постигне. Такође, може сматрати да су традиционална породица и национална припадност важне, а да при томе не жели повратак било каквом ауторитаризму. То су комбинације које стари политички језик тешко препознаје. А АфД их препознаје.
Русија као тест политичке слободе
Посебно мјесто у том процесу има однос према Русији. Рат у Украјини створио је у Европи политички оквир у којем је постепено постало веома тешко раздвојити три различите ствари: осуђивање руске агресије, анализу узрока рата и расправу о европским интересима. Оне су почеле да се третирају као да су исто, иако нису. Тако је могуће у исто вријеме осудити руску агресију, а ипак поставити питање о геополитичком контексту који јој је претходио. Може се нпр. подржавати украјински народ, а истовремено поставити питање о границама војне помоћи или сматрати да Русија носи одговорност за рат, а ипак одбити русофобију као принцип политичког мишљења. Може се бити за европску безбједност, а поставити питање да ли је стално ширење конфронтације најбољи пут ка њој. То нису нужно контрадикторности. То је политика.
Проблем настаје онда када се од грађана очекује да сложен геополитички проблем прихвате као црно-бијелу моралну слику, у којој је свако преиспитивање званичног курса сумњиво, како то поставља Брисел. АфД је управо на том мјесту направио највећи политички продор. Он се противи санкцијама Русији, тражи промјену њемачке политике према Москви и критички се односи према њемачкој војној и финансијској подршци Украјини. Такав став га снажно раздваја од главног политичког тока.
Али овдје је важно избјећи другу крајност. Проблем није у томе да ли је сваки став АфД-а о Русији исправан. Проблем је у томе може ли се о Русији разговарати без страха да ће свако одступање од званичног европског наратива бити проглашено русофилијом. Јер ако се политичка расправа сведе на црно-бијели дискурс: или се слажеш са нама или радиш за Русију, онда се уништава простор за стварну дипломатију. А управо дипломатија треба да буде начин да се непријатељство једног дана претвори у мир. Зато дјелују аргументовани приговори који се све више чују у њемачкој јавности о неспособности њемачке владе и Брисела да зауставе и ријеше рат у Украјини, дијелом и због страха од признавања неуспјеха сопствене политике која се водила. Али и одговорности за тај неуспјех, имајући у виду оргомне жртве и енормне материјалне трошкове које углавном Еврпа покрива.
Источна Њемачка није заборавила Русију
Због тога није случајно што је АфД посебно снажан у источној Њемачкој. Однос према Русији тамо има другачију историјску позадину него на Западу. Источна Њемачка је живјела у совјетској сфери, али је истовремено развила сложен однос према руској култури, језику и историји. Након уједињења многи људи на истоку стекли су осјећај да су постали дио система у којем се о њима одлучује негдје другдје. То је осјећај који није лако измјерити статистиком. Али политички јесте веома важан.
Reuters је уочи избора у Саксонији-Анхалту указао управо на чињеницу да се питање односа према Русији поново показује као једна од линија подјеле између источне и западне Њемачке. АфД је тај осјећај претворио у политички језик. И зато његов успјех није само прича о миграцији.
Традиција као ново политичко питање
Друга велика тема је однос према традиционалним вриједностима. Ту се дешава нешто што би европски политички центар морао озбиљно да анализира. Традиција је дуго представљана као нешто што треба превазићи. Национални идентитет често се доводио у везу са национализмом. Патриотизам је код дијела политичке елите постао сумњив појам. Традиционална породица често је представљана као један од облика прошлости који треба да уступи мјесто новом, флуиднијем друштву.
А онда се појавила генерација која је питала: Зашто? Зашто би традиција морала бити назадност? Зашто би припадност нацији морала бити национализам? Зашто би породица била превазиђена? Зашто би човјек морао да се одрекне свог културног идентитета да би био европски грађанин? И можда најважније: зашто се о тим питањима не би могло разговарати без моралне осуде?
То су питања која АфД није измислио. Он их је само политички преузео.
Забрањено питање постаје привлачно
Овдје се појављује један занимљив психолошки механизам. Ако младом човјеку кажете: „Ово је неприхватљиво питање“, он може питати: „Зашто?“ Ако му кажете: „О томе се не расправља“, може одговорити: „Онда ћу управо о томе расправљати.“ То је један од разлога због којих дио младих АфД доживљава као странку која говори оно што други не смију да кажу.
Ово не значи да су све идеје АфД-а због тога прихватљиве. Али значи да је покушај да се његов успјех објасни само „непросвијећеношћу“ његових гласача — политички погрешан. Ако некога желите придобити, морате најприје разумјети зашто га је противник придобио.
Друштвене мреже нису узрок, него појачивач
АфД је то додатно искористио захваљујући новој медијској стварности. Млађи људи више не добијају политичке информације искључиво са телевизије или из великих дневних листова. TikTok, YouTube, Instagram и друге платформе створиле су потпуно нови политички простор. АфД је у том простору веома успјешан.
Али друштвене мреже саме по себи нису створиле незадовољство. Оне су га појачале и учиниле видљивим. Кратка порука: „Они ти не говоре истину. Ми ћемо је рећи!“, много је погоднија за интернет него сложена политичка анализа од десет страница. То није специфичност само деснице. И љевица користи исти механизам.
Оно што се промијенило јесте то што су млади добили могућност да заобиђу традиционалне посреднике политичког мишљења.
Крај политичког центра?
Зато би било погрешно рећи да је Њемачка једноставно „скренула удесно“. У стварности се дешава нешто сложеније: центар више није једини простор политичке нормалности. На једној страни јача АфД. На другој страни јача Љевица. Оба феномена имају различите идеологије, али један заједнички коријен: неповјерење у постојећи центар.
Млади не желе нужно екстремизам. Можда само више не желе да им се унапријед одреди шта је „нормално“. И ту се налази највећи изазов за њемачку демократију. Не у томе што постоји АфД. Демократија може поднијети снажну опозицију.
Прави проблем настаје ако милиони људи закључе да их систем више не чује.
АфД као симптом, а не узрок
Зато се феномен АфД-а не може разумјети без њемачке економске, културне и политичке кризе. Енергетска политика, раст животних трошкова, миграција, безбједност, рат у Украјини, санкције Русији, питање националног идентитета, однос према традицији и све дубље неповјерење у институције нису изолована питања. Они су дијелови истог проблема: осјећаја да се политичка елита и дио становништва више не налазе у истом свијету.
И зато АфД није само десница. Он је и мјера кризе њемачког политичког система. Што је већи његов резултат, то је очигледније да објашњење о „неразумним гласачима“ више није довољно. Ако 44 одсто бирача једне њемачке покрајине гласа за исту странку, онда је много озбиљније питање: шта тих 44 одсто људи покушава да каже?
Изгубљени страх
Можда је, ипак, најважнија промјена у томе што дио младих више нема исти страх од политичких етикета. За генерацију која је одрасла послије Хладног рата, упозорење да је нека политичка позиција „опасна“ више није довољно. Они желе да знају зашто. Желе расправу и траже аргумент. Желе могућност да кажу да нису сагласни.
И ту се појављује највећи парадокс. Што се више једна политичка позиција покушава избацити из демократске расправе, то она код дијела младих може постати привлачнија као симбол отпора. Зато највећи проблем њемачког политичког центра можда није то што АфД расте. Проблем је што све више младих не осјећа да је центар њихова природна политичка кућа.
Шта слиједи?
Њемачка ће у наредним годинама морати да одговори на питања која се више не могу одлагати. Она се све више чују у јавном дискурсу. Она се углавном своде на једно: може ли европска демократија поново научити да разликује неприхватљиве поступке од неприхватљивих питања? Јер демократско друштво не постоји тако што ће свима прописати исте одговоре. Оно постоји тако што ће омогућити да се о најтежим питањима разговара без страха.
Можда зато наслов „крај политичке нормалности“ не треба схватити као најаву краја демократије или као тврдњу да је АфД нова њемачка нормалност. Ријеч је о нечем другом. Завршава се једна дефиниција политичке нормалности. Она у којој је центар одређивао границе прихватљивог разговора, а све изван тих граница лако проглашавао екстремизмом. Нова Њемачка тек тражи своје границе. Али и Европа.
На темељној провјери је способност да поново понуди нешто што су очигледно изгубили: повјерење да политика може да чује човјека, да призна сложеност свијета и да му не говори унапријед шта мора да мисли.
Јер можда највећа промјена која се данас догађа у Њемачкој није чињеница да млади све више гласају за АфД. Дјелује да је много важније то што су почели да постављају питања која су њихови родитељи прихватали као већ ријешена. А када једна генерација почне поново да поставља стара питања на нов начин, тада политичка историја обично почиње да се мијења.
Редакција