„Постајање стварним иде руку под руку са постајањем видљивим и само презентност данас има цијену.“ (Бодријар)
Постоји један став о новим генерацијама који се све чешће може чути, али га није лако изговорити без опасности да зазвучимо као људи који се носталгично присјећају „бољих времена“, а олако оспоравају млађе нараштаје. Каже се да млади данас нису спремни на жртву.
При томе не мислимо на велику жртву, нити драматичне подвиге. Чак ни на нешто што би од њих захтијевало нарочито херојство. Нису спремни да се одрекну ни милиметра сопственог комфора ако заузврат не добију нешто што им је непосредно корисно. Нису спремни да због принципа изгубе прилику. Дакле, да због истине ризикују прихватање и да због увјерења буду сами. А најмање су спремни на оно што је некада било пресудно: на истрајност.
Могу се побунити, протестовати, бити гласни и у једном тренутку показати огромну храброст. Али остаје питање: колико су спремни да истрају онда када отпор више није занимљив, када више нема публике, када не доноси друштвени престиж и када почиње да кошта? То питање није само питање младих. Ова ситуација је питање епохе и културе хедонизма. Ниче је некада говорио да је хедонизам један од првих знакова друштевене декаденције: када човјек задовољство и избјегавање бола постави изнад снаге, стварања и превазилажења себе, живот постепено губи више вриједности — а на њиховом мјесту појављује се нихилизам. Ипак, ствари су се од Ничеа до данас значајно промијениле. Можда не суштински, али околности свакако.
Одатле би најзанимљивији назив за једну генерацију данас од уобичајеног „размажена омладина“ био нараштај компромиса.
Ниједна генерација не постаје конформистичка преко ноћи
Било би лако рећи да су данашњи млади гори од претходних. Али то би било и неправедно и површно. Свака генерација има склоност да своју младост памти као вријеме већег идеализма, храбрости и принципијелности. Истовремено заборавља сопствене страхове, уступке и компромисе.
Проблем, дакле, није у томе што су млади одједном постали другачија врста људи. Проблем је у томе што су услови у којима одрастају постали другачији. Данашњи човјек од најраније младости учи једну веома снажну лекцију: чувај себе, своју позицију, не затварај врата, не замјерај се, не ризикуј превише, буди флексибилан, прилагоди се и остави себи могућност да се повучеш. Можда то већини изгледа као мудрост, али постоји један проблем. Истрајност је неспојива са сталним остављањем излаза. Онај ко увијек оставља могућност да оде тешко може да остане онда када постане тешко. А управо у том тренутку човјек открива ко је, односно свој карактер. Не када му је лако да буде храбар, него када храброст нешто кошта.
Милиметар конформизма
Конформизам ријетко почиње великим одрицањем од себе. Он почиње малим искорацима, једном прећутаном реченицом, оним да „није сада тренутак“, „не вриједи се замјерити“. Дакле, једним пристанком који нам се чини безначајним, који оправдамо потребом да сачувамо мир. И управо зато је то смањење амбиције тако важна мјера.
Од човјека се најчешће не тражи да се одмах одрекне свега. Од њега се тражи најмање одрицање, али одмах након првог малог одустајања слиједи сљедећи, нови уступак. На крају више нема великог тренутка у којем је човјек издао себе. Постоји само дуг низ малих компромиса. Тако настаје човјек који се више ни не осјећа као конформиста.
Он само, како се то конвенционално каже, „реално гледа на живот“.
Човјек који све претвара у рачун
Можда је једна од највећих промјена нашег времена у томе што је готово све постало предмет процјене. Она почиње питањима: шта добијам, шта губим, колико ме то кошта, хоће ли ми користити, да ли ми се исплати? Таква питања имају своје мјесто у животу. Али постају опасна онда када постану једини језик којим човјек размишља.
Јер жртва по својој природи није рационална у смислу непосредне користи. Жртва значи да постоји нешто што сматрамо важнијим од сопствене користи. Ако сваку вриједност прво ставимо на вагу и питамо колико нам доноси, онда смо већ направили корак ка свијету у којем ништа није свето. Зато је једна од најдубљих промјена нашег времена можда промјена самог језика. Некада се говорило о жртви. Данас много чешће говоримо о цијени.
Жртва пита: за шта вриједи дати нешто од себе, а цијена пита: колико морам да дам и шта добијам заузврат? Између та два питања стоји читава једна цивилизацијска разлика.
Нараштај компромиса
Зато „нараштај компромиса“ не мора значити генерацију слабих или кукавичких људи. То може значити генерацију која је систематски научена да избјегава губитак. Да не ризикује, не вјерује превише, да се не веже, да не очекује превише, не супротставља се и не жртвује превише. Једном рјечју, сачувај себе. У том смислу, савремени конформизам је много суптилнији од некадашњег.
Нико не мора човјеку забранити да мисли. Довољно је да га научи да сам процјењује које му се мисли не исплате. Такође, не мора неко да му забрани да говори. Довољно је да зна да би једна реченица могла да му затвори нека врата. Исто тако, не мора да му неко каже да се одрекне принципа. Довољно је да му покаже колико ће га принцип коштати. Тако се ствара човјек који није нужно без храбрости. Он је само постао стални калкулатор сопственог ризика.
Али млади ипак пружају отпор
Овдје се мора направити важна ограда. Није тачно да су млади данас потпуно пасивни. Напротив, младе генерације могу бити изузетно осјетљиве на неправду. Могу се брзо организовати, мобилисати и супротставити ауторитету. И ту настаје један занимљив парадокс. Могуће је бити веома бунтован, а истовремено дубоко конформистички настројен. Или, истовремено протестовати против једног система и бити потпуно зависан од његових награда. Могуће је захтијевати промјену, али не бити спреман да због те промјене изгубимо нешто.
Зато треба разликовати отпор од истрајности. Отпор може трајати дан, док истрајност траје годинама. Такође, отпор може бити израз бијеса, а истрајност тражи карактер. Зато је могуће да једна генерација буде веома гласна, а да ипак буде неспремна на дуготрајну жртву. Јер отпор без жртве лако постаје гест.
А гест није исто што и карактер.
Епоха која је изгубила велика „зашто“
Ова ситуација захтјева одговор: зашто је то тако? Можда зато што савремени човјек има огроман број одговора на питање како, а све мање одговора на питање зашто. Он се пита како успјети, како зарадити, како се представити, како напредовати, како постати видљив, али и како избјећи ризик, како сачувати своју позицију? Одговоре на та питања савремена цивилизација производи у изобиљу.
Али шта је са питањем: за шта вриједи трпјети? Односно за шта вриједи остати, рећи „не”, па и изгубити. Ту смо много сиромашнији. А човјек може поднијети готово невјероватне напоре ако зна зашто их подноси. Када нестане „зашто“, жртва постаје бесмислена. А када жртва постане бесмислена, истрајност постаје ирационална.
Шта смо им оставили?
Ако замјерамо младима што нису спремни на жртву, за претходне генерације је увијек најнезгодније питање шта смо им ми оставили за шта вриједи жртвовати се? Шта смо им оставили осим информација, технологије, диплома, могућности, избора и савјета како да што боље прођу у животу?Јесмо ли им оставили неку вриједност која је важнија од користи? Јесмо ли им оставили нешто што се не продаје? Нешто што се не мијења за бољу позицију и чему се остаје вјеран и онда када више није популарно?
Ако нисмо, онда није сасвим поштено да им замјерамо што нису спремни на жртву. Јер, не рађа се човјек спреман на жртву. Он се васпитава за жртву тако што му се покаже да постоји нешто што је важније од њега самог. Ако човјеку од дјетињства говоримо да је најважније да буде успјешан, сигуран, прихваћен и задовољан, не можемо се чудити када једног дана пита: „Зашто бих се жртвовао за било шта што ми не доноси корист?“
Памћење није насљеђе
Ту се ова тема додирује са једном другом, можда још важнијом разликом — разликом између памћења и насљеђа. Можемо младима оставити да памте, причати им о прецима, страдању, побједама, о људима који су нешто бранили или онима који су због својих увјерења губили посао, имовину, слободу, понекад и живот. Можемо им оставити споменике, књиге, архиве, фотографије и годишњице, али то још није насљеђе. То је памћење у смислу да знамо шта је било, док је насљеђе када се наставља оно што је вриједило. Јер насљеђе није само оно што смо примили, него и оно за шта прихватамо одговорност да наставимо.
Ако млади знају шта су њихови преци жртвовали, али не разумију зашто је то било вриједно, онда смо им предали историју, али не и насљеђе. Ако знају имена, али не знају вриједности које су стајале иза тих имена, онда смо им предали памћење без смисла.
Можда проблем није у томе што су млади другачији
Зато би било превише једноставно рећи да млади више нису као ми. Можда нису. И не треба да буду. Али морамо поставити озбиљније питање: да ли смо им оставили нешто због чега вриједи бити другачији од свих?
Јер човјек постаје слободан не само када има право да изабере. Он постаје слободан тек када нешто изабере и одлучи да то неће издати. То је парадокс слободе. Можеш имати хиљаду могућности, а да немаш ништа чему си вјеран; бити слободан да одеш било гдје, а да немаш разлог да негдје останеш. Или, можеш имати право на сва мишљења, а да немаш ниједно за које си спреман да нешто изгубиш. И ту се показује разлика између избора и опредјељења.
Избор оставља могућност да се предомислимо. Опредјељење нас обавезује.
Истрајност као најскупљи облик слободе
Можда је зато истрајност један од најскупљих облика слободе. Она тражи вријеме, одрицање, способност да будемо несхваћени, а понекад тражи усамљеност, па и губитак или жртву. У сваком случају без истрајности ниједна вриједност не може дуго преживјети. Све што је човјечанство сачувало као вриједно — истину, слободу, вјеру, језик, културу, породицу, памћење, достојанство — неко је морао чувати онда када је било лакше да одустане.
Неко је морао рећи: ово нећу продати. Ни за новац, статус, сигурност, прихватање или сопствени мир. Ту почиње карактер. А извјесно ту почиње и историја.
Шта онда дугујемо новим генерацијама?
Можда им не дугујемо лекцију о томе како су наше генерације биле храбрије. Дугујемо им нешто много теже. Дугујемо им одговор на питање за шта данас вриједи жртвовати се? Ако на то питање немамо одговор, онда није проблем у њима. Проблем је у нама.
Јер није довољно младом човјеку рећи да буде принципијелан. Морамо му показати принцип који је вриједан принципијелности. Умјесто да тражимо од њега да памти, морамо му показати шта из памћења треба да постане насљеђе. Није довољно говорити о жртви, него и показати шта је то што је вриједније од комфора.
И можда је зато најважније питање које једна генерација може поставити другој управо ово: шта смо вам оставили за шта вриједи бити другачији од свих? Јер ако нисмо оставили ништа што је важније од користи, не можемо се чудити што је компромис постао врлина. Ако нисмо оставили ништа што је важније од удобности, не можемо се чудити што жртва изгледа бесмислено. Ако нисмо оставили ништа што треба наставити, не можемо се чудити што памћење остаје само памћење.
Зато можда највећи проблем нових генерација није у томе што неће да се жртвују. Можда је проблем што им нисмо показали за шта. А човјек који зна за шта живи може поднијети много. Човјек који зна за шта стоји може поднијети да буде сам. Човјек који зна шта не смије издати може изгубити готово све, а да ипак не изгуби себе.
И зато право питање није: „Зашто млади данас нису као ми?“, него: „Шта смо ми учинили да им буде вриједно да постану бољи од нас?“ Од одговора на то питање можда зависи и то да ли ће ово остати епоха компромиса — или ће се једном појавити нараштај који ће поново умјети да каже: Ово је моја граница, ово нећу продати и ако треба — остаћу.