Приказ књиге Навида Керманија „Између Курана и Кафке: западно-источне сродности“.
Неки писци покушавају да расплету чворове; други зависе од заплетености. У својој новој, изузетно широкој збирци од 16 есеја, њемачко-ирански писац Навид Кермани примјењује свој дар за тумачење и филологију на замршене сродности између ислама и Запада, не да би их распетљао, већ да би показао колико нас оне и данас чврсто повезују.
Кермани, који је такође аутор романа од 1.200 страница под називом Твоје име (Dein Name), показао се као један од наших најбољих савремених тумача тих сродности. Он има приповједачки инстинкт за детаљ који нешто открива и више воли конкретне примјере него баналне уопштене тврдње о „интеркултуралним утицајима“ и задужености европске културе исламском мишљу. Куран и Кафка из наслова његове књиге, каже Кермани, „означавају два пола између којих моје писање осцилира: откровење и књижевност; религијско и естетско искуство; историју исламске и њемачкојезичке културе“.
Рођен у Вестфалији 1967. године, као дијете муслиманских досељеника из Исфахана, Кермани је одрастао уз њемачку књижевност какву су стварали Томас Ман, Стефан Цвајг и Себастијан Хафнер: уз изгнанике који су своју љубав према Њемачкој изражавали критикујући је и који су јој остајали вјерни тако што су је напуштали. „Њемачка култура ми је увијек најближа тамо гдје је најудаљенија од Њемачке“, пише Кермани. Изнад свега, Кермани је почео да се диви Кафки као „узорном њемачком писцу“, личности која означава „нешто што је истински европско, а ипак превазилази Европу“. У том смислу, пише он, „не постоји већа обавеза за мене од припадања истој књижевности којој припада и Јеврејин Франц Кафка из Прага. Његова Њемачка је такође моја домовина“.
Чудно је, међутим, да је управо Кафка одвео Керманија до Курана — не, међутим, до поштовања закона или теологије свете књиге, већ до откривања њене љепоте. „У почетку је то било естетско интересовање“, пише он, „обликовано мојим књижевним и у суштини њемачким читањем, које ме је привукло исламу.“ Настављајући линију коју је започео у својој ранијој књизи Бог је лијеп: естетско искуство Курана, Кермани сугерише да је „чудо ислама био језик откровења“. Са слухом обликованим њемачком књижевношћу, почео је да чује Куран као партитуру за литургијско извођење, као пјесму намијењену пјевању, а не као текст који се чита у тишини. Кермани указује на то да су многи преобраћеници у ислам — почев од халифе Омара у седмом вијеку — били покренути самом љепотом језика Курана, естетском фасцинацијом која ће се наставити у „духовности Ибн Арабија, поезији Румија, историографији Ибн Халдуна [и] филозофији Авероеса“.
У средишту ове збирке Кермани оцртава сродности Истока и Запада кроз низ пажљивих читања. У једном есеју, на примјер, супротставља Дантеов приказ његовог путовања кроз три царства мртвих у Божанственој комедији са двјема исламским паралелама: с приказом Мухамедовог успења у Курану и с дјелом персијског пјесника Фаридудина Аттара Књига патње, које је један вијек раније описало путовање суфијског посвећеника кроз 40 сфера узалудности и очаја. У другом изузетном тексту Кермани открива колико је Гете био осјетљив на исламску културу. У свом Западно-источном дивану (1819) и другим пјесмама, Гете је преузимао алузије из Курана, који је читао у преводу Јозефа фон Хамера-Пургштала, а његово читање Курана суптилно је обогатило његово разумијевање Библије. Гете и Куран, сугерише Кермани, дијеле „уважавање овог свијета као мјеста свеприсутног откровења“.
Керманијева упоредна техника показује се једнако оригиналном када исламску културу ослушкује ударајући по њој европским инструментима. То му омогућава да каденце њемачке књижевности ослушкује ушима иранског писца Садека Хедајата (1903–1951), преводиоца Кафке на персијски, и да покаже како исламски мистици „могу допринијети пажљивијем ослушкивању“ уздаха усхићења и смрти у дјелу пјесника и драматичара Хајнриха фон Клајста. Најскладнији резултат овог приступа јесте есеј о помахниталим иранским шиитским пасионим играма којима се обиљежава мучеништво имама Хусеина, Мухамедовог унука, 680. године. Кермани увјерљиво објашњава ритуализовану катарзу раскошних тужбалица у тим представама посредством поставки Вагнерових опера у Бајројту, драмских техника Бертолта Брехта и „театра окрутности“ Антонена Артоа.
Керманијев стил сучељавања свакако доводи у питање западну представу о исламу као нечему што је по својој природи антимодерно. Његов поступак поновног откривања упорно усмјерава исламску традицију ка универзалном. Али, упркос свој оригиналности Керманијевог разговора са исламском прошлошћу, он очајава над исламском садашњошћу, за коју сматра да је претрпјела „масивну интелектуалну имплозију“ која је традицију коју воли оставила у рушевинама. „Политички, интелектуални и естетски услови који су изњедрили Румија, Хиљаду и једну ноћ, Авероеса и Таџ Махал прошли су и више се не могу призвати“, јадикује он. „Само по себи, то не би била катастрофа. Катастрофа исламског свијета јесте то што је изгубио живи однос према сопственој прошлости.“
На крају, Керманијеву изузетну књигу обиљежава одбијање фундаменталистичког искушења да догма ислама засјени његову естетску пропусност, као и одбијање да се чврста испреплетеност претвори у културну амнезију. Посматрани заједно, ови есеји дају текстуру таписерији сродности која повезује два пола његовог насљеђа — а можда и нашег.
Извор: Benjamin Balint, Intercultural Influences: On German Literature and Islam, Los Angeles Review of Books, 21. новембар 2016.