Неспорно да постоји један необичан парадокс савременог човјека: окружен је са више звукова, слика, информација и порука него иједна генерација прије њега, а ипак све више чезне за тишином. Бјежи од телефона, интернета, саобраћаја, медија и непрестане комуникације, тражи планине, манастире, ретрите, медитацију и просторе у којима нико ништа не говори. Али када спољашњи свијет коначно утихне, открива нешто неочекивано: највећа бука није била изван њега, него у њему.
Управо од тог искуства полази британски писац и есејиста Тим Паркс у тексту „Унутрашњи мир“. Његово питање није ново, али је данас необично актуелно: шта се дешава када човјек остане сам са својим мислима? Што је мање звука око њега, то његов унутрашњи монолог постаје гласнији. Спољашња тишина, умјесто да донесе мир, открива унутрашњу буку. Ова питања која код Паркса остају у границама модерног мишљења и протестантског индивидуализма, размотрићемо и из искуства православног исихазма.
Овдје ћемо само назначити да Паркс то искуство доводи до крајности кроз опис десетодневног ретрита випасане или племените тишине. Без разговора, без уобичајених облика забаве и одвраћања пажње, човјек остаје са сопственим тијелом, дисањем, болом и непрестаним кретањем мисли. Постепено, како описује, језик губи своју власт, пажња се премјешта са унутрашњег монолога на непосредни осјећај постојања, а „историјско сопство“ почиње да се раствара.
У том искуству Паркс исправно уочава да човјек не може пронаћи мир једноставним уклањањем спољашње буке. Није довољно побјећи из града ако град наставимо да носимо у себи или искључити телефон док унутрашњи монолог настави да ради истом брзином, односно утишати свијет а да не знамо шта да радимо са сопственом свијешћу.
Ипак, његов захтјев да једноставно ућуткамо сопствени ум не даје одговор на ова питања и проблем је много дубљи.
Бука коју производимо сами
Паркс снатра да човјек често не бјежи од спољашње буке зато што му она сама по себи смета, него зато што му онемогућава да чује сопствени унутрашњи глас. Тај глас није само мишљење о свијету, он је и непрестана самопроцјена. У њему се производи једна непрекидна прича о нама самима, у којој стално преиспитујемо ко смо, шта нам се догодило, шта други мисе о нама, зашто нам је неко нешто урадио, чега се плашимо и слично. Тако човјек постаје приповједач сопственог живота, али временом може постати и затвореник сопственог приповиједања.
Отуда Парксова теза да истовремено желимо и не желимо да тај монолог престане. Желимо тишину јер нас исцрпљује непрестано бављење собом, али се истовремено плашимо да би без тог гласа нестало и наше „ја“. Ту се открива једна од великих дилема модерне индивидуалности. Она, по њему, полази од питања: ако сам ја оно што мислим о себи, шта остаје од мене када престанем да мислим о себи?
За Паркса је ово питање много дубље од проблема стреса, концентрације или менталне преоптерећености. Сопство савременог човјека се заснива на сталном самоизграђивању и сопственој потврди. Зато је савремена култура у великој мјери култура самопредстављања. Чак и побуна против те културе лако постаје још један начин бављења собом. Човјек може бити толико усмјерен на сопствени унутрашњи живот да више не може да изађе из њега. Тада и његова жеља за тишином може постати још један облик самозаокупљености. Човјек који је стално окренут сопственој свијести може на крају постати неспособан да види било шта изван ње.
Тишина као ослобођење од себе
Ту Паркс долази до занимљиве границе. Випасана му омогућава да пажњу пребаци са непрестаног језика ума на дисање, тијело и непосредно искуство. Тишина постаје начин да се човјек ослободи приче коју стално прича о себи. Али шта значи „ослободити се себе“? Он описује како се „историјско сопство“ раставља и отпада, а да се то не доживљава као губитак него као пуноћа постојања.
Паркс показује човјека који покушава да се ослободи „историјског сопства“ тако што се повлачи унутра. Емануел Левинас би питао: шта ако се истинско ослобођење не налази у ослобађању од сопства, него у изласку из његове самодовољности — према Другом? Други или друкчије је оно што ослобађа, али и пријети, што је Фуко називао хетеротипијом или кретањем смрти. У том смислу, „кретање смрти“ добија једно сасвим другачије значење. Ако је егологија кретање Ја које непрестано настоји да себе потврђује, онда њено коначно затварање у себе није пуноћа него својеврсна смрт односа. Ја које више нема Другог којем може одговорити постаје заробљено у сопственом одразу.
Отуда се поставља и једна неочекивана разлика између Парксове тишине и Левинасовог Другог. Паркс показује како човјек покушава да утиша унутрашњи монолог да би се ослободио приче коју непрестано прича о себи. Левинас нас приморава да питамо нешто још радикалније: можда човјеку није потребно да престане да говори сам са собом, него да престане да буде једини саговорник самом себи. Тада тишина више није само одсуство гласа. Она постаје простор у којем Ја може да чује оно што долази од Другог.
И ту се православна исихија разликује и од једне и од друге крајности. Она не тражи ни бескрајни монолог сопства, ни његово потпуно укидање. Она тражи преображај човјека који излази из самозаокупљености и ступа у однос — са Богом, али и са другим човјеком. Тишина зато није смрт личности. Она може бити смрт њене самодовољности и да човјек буде ослобођен од егоцентричности која је заробила нашу личност. Није проблем у томе што постоји „ја“, проблем настаје када „ја“ постане центар свијета. Зато православни духовни живот не тежи уништењу сопства, него његовом преображају. Другим ријечима, човјек не треба да престане да буде личност. Треба да престане да буде затвореник самога себе.
Исихастичка тишина није празан простор
У том смису православни појам исихије — ἡσυχία, тишине, мира и унутрашњег мировања значи нешто сасвим друго. Иако се на први поглед, између исихије и онога што Паркс описује могу направити аналогије, православна аскеза говори о утишавању мисли, сабирању пажње, молитви, непокретности, бдењу над унутрашњим животом и ослобађању од расијаности.
При томе је кључно да православна тишина није празнина. Она није простор у којем човјек коначно остаје сам са собом и престаје да производи сопствени идентитет. Она је простор у којем човјек престаје да буде сам себи центар. Православни човјек не улази у тишину да би открио да „само јесте“. Он у тишину улази пред Богом. Зато је православна тишина односна или акт заједнице. Зато она није само одсуство звука или мисли. Она је управо покушај да се ум сабере и врати свом истинском средишту.
Од расијаности ка сабраности
У православном предању постоји дубоко искуство онога што су аскетски писци називали помислима — λογισμοί. Човјеков проблем није у томе што мисли. Мишљење само по себи није духовни непријатељ. Проблем је расијаност. Ум непрестано излази из себе, хвата се за једну ствар, затим другу, производи страхове, сјећања, фантазије, осуде и жеље. Човјек више није господар своје пажње. Све га вуче на другу страну.
Зато православни идеал није „празан ум“. Она је сабран ум. Одате питање за човјека није како да престане да мисли, него: како да престанем да будем расијан? Јер човјек може престати да говори, а да унутар себе буде гласнији него икада. Или затворити очи, а да му унутрашњи свијет буде препун слика. Може сједити непомично, а да у себи непрестано бјежи.
Зато је тишина тијела тек почетак. Истинска тишина тражи нешто дубље — преображај односа човјека према сопственим мислима, жељама и, коначно, према Богу.
Исусова молитва није мантра
Овдје је инетересантно и Парксово помињање молитве, бројаница и мантри. Он их доживљава као могуће средство за напад на сопство на начин да ритам ријечи може да преузме мјесто непрестаног унутрашњег монолога. Али из православне перспективе, Исусова молитва није техника за ућуткивање мозга. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ није православна мантра. Разлика није у томе што једно има ријечи, а друго их нема. Разлика је у томе што мантра може бити схваћена као средство за постизање одређеног стања свијести, док је молитва обраћање Личности.
Православни човјек не понавља име да би произвео тишину. Он призива Име. И ту се читав смисао тишине мијења. Она више није техника и постаје однос заједнице.
„Ти јеси“
Парксова реченица да је тишина ума „свијест о томе да јесмо“ открива границу његовог приступа. Јер православље би на питање „шта значи бити?“ одговорило другачије. Човјек није сам себи извор постојања. Он је створено биће. Његово „јесам“ није самодовољно. Одатле најдубља истина његовог постојања није „ја јесам“, него „ја јесам јер ми је постојање даровано.“ Људско постојање свој извор има у Оном који јесте.
Зато се православна тишина не завршава самосвијешћу. Она може почети у човјековом унутрашњем миру, али свој пуни смисао добија тек када човјек открије да није сам. Тишина није тренутак у којем се свијест ослобађа свијета. Она је тренутак у којем човјек престаје да захтијева да свијет буде око њега.
Пред ким ћемо утишати себе?
Можда је зато најдубља разлика између модерне потраге за унутрашњим миром и православне исихије садржана у помјерању питања са тражења начин како да утишам себе на питање пред ким се утишавам. То није иста ствар. У првом случају циљ је стање свијести, а у другом случају циљ је однос или заједница. У њој човјек не покушава да се ослободи буке коју производи сопство, него да се ослободи сопства као центра и да се врати Богу.
Зато православна тишина није нестанак гласа, него могућност да се чује оно што је у буци сопственог гласа било потиснуто.
Тишина која не води у смрт
Зато није случајан Парксов узнемирујући став да ако желимо да унутрашњи глас потпуно утихне, желимо крај сопства — чак и смрт. По њему, ако човјек сопство поистовјети са непрестаним током мисли, онда би престанак тог тока могао изгледати као престанак самог „ја“.
Али хришћанство овдје прави радикалан заокрет. Оно не тражи смрт сопства, него смрт старог човјека. Тишина је, у ствари, смрт самодовољности. При томе није циљ нестанак личности, него њено васкрсење. Мјесто празнине попуњава преображај. Зато православна тишина није бекство из постојања или како се често може чути у конвенционалном ставу бјекство од живота у манастир. Она је учење како да се постоји другачије, јер је начин постојања кључ хришћанске личности.
И зато се православна исихија не може свести на технику медитације. Она није начин да се човјек боље осјећа, нити начин да се побјегне од бола. Она је управо покушај да човјек, у тишини, поново пронађе право мјесто себе — не у средишту свијета, него пред Лицем Бога. У тишини пред Њим ми престајемо да говоримо само о себи и слушамо само сопствени глас. Тада можемо да чујемо глас Бога који нам даје истински унутрашњи мир.