Некада се Херцеговина могла препознати и по звуку воза.
Звиждук локомотиве проламао се кроз камените херцеговачке предјеле, преко поља и кроз предјеле у којима су се путеви вијековима мјерили данима хода. Воз је долазио из даљине, стајао на малој станици, примао путнике и робу, а затим настављао даље, повезујући мјеста која су до тада била упућена углавном на коњске и колске путеве.
Данас је тешко замислити да је Херцеговина имала једну читаву жељезничку мрежу која је повезивала Мостар са Сарајевом, Метковићем, Требињем, Дубровником и Зелеником.
Од те мреже данас су остали углавном трагови: понека станица, мост, тунел, насип, дио старе трасе или назив који још памте старији становници.
А некада је воз био дио свакодневице.
Пруга стиже у Херцеговину
Прва велика херцеговачка жељезничка веза настала је у вријеме Аустроугарске управе. Пруга од Метковића до Мостара пуштена је у саобраћај 14. јуна 1885. године. Била је то дионица такозване Јужне пруге, која је Херцеговину требало повезати са унутрашњошћу и јадранским лукама.
Изградња се затим настављала према сјеверу. Дионица Мостар–Острожац отворена је 1888, први воз ушао је у Коњиц 1889, а 1. августа 1891. године завршена је веза Сарајева са Коњицем, чиме је жељезничким путем остварена веза унутрашњости са Јадраном. На дионици преко Иван-седла због великих висинских разлика изграђена је и зупчаница, по систему швајцарског инжењера Романа Абта.
Била је то пруга која је тражила много више од обичног полагања шина.
Требало је савладати планине, усјеке, клисуре и велике нагибе. Требало је пробити тунеле и изградити мостове. Жељезница је зато била и велики технички подухват и један од симбола новог времена које је стизало у Херцеговину.
Воз који је стизао до Требиња
Али права прича о херцеговачкој жељезници почиње тек када пруга напусти главни правац и крене према југу.
Од Габеле је изграђена мрежа која се рачвала према Хуму, Требињу, Дубровнику и Зеленике. Средином јула 1901. године у јавни саобраћај пуштене су линије Габела–Требиње, Габела–Груж (Дубровник) и Габела–Зеленика. Крак од Хума до Требиња био је дугачак 16,6 километара. У вријеме Краљевине Југославије 1935. године жељезница је повезала Требиње и Никшић.
Требиње је тако добило жељезничку везу са ширим простором.
Воз није био само средство за путовање. Он је мијењао значење удаљености. Оно што је некада било далеко један или више дана пута сада је постајало доступније. Људи су путовали због трговине, посла, школе, војске, посјета и разних послова које је доносио нови начин живота.
Станица је постајала мјесто сусрета. Ту се чекало, дочекивало и испраћало. Ту су се састајали они који долазе и они који одлазе.
Отварање жељезничке пруге 17. јула 1901. у Требињу
Херцеговина из прозора воза
Један стари опис путовања кроз Херцеговину из почетка 20. вијека посебно је занимљив. Путник у возу није само путовао од једног града до другог. Он је посматрао пејзаж. Кроз прозор вагона смјењивали су се камен, ријека, поља, виногради, села и планине. Жељезница је, на неки начин, створила и један нови начин гледања Херцеговине: Херцеговину из прозора воза. Путник више није био само пролазник на путу. Могао је посматрати крајолик који се непрестано мијењао док је воз пролазио кроз њега. И можда је управо зато стара жељезница остала толико присутна у сјећањима.
Она није превозила само људе. Превозила је и слике једног краја.
Станица као средиште живота
Данас нам је необично да замислимо да једна жељезничка станица може бити важно мјесто једног малог мјеста. А некада је било управо тако. Долазак воза био је догађај. Са возом су долазиле новине, пошта, роба, путници и вијести из других крајева. Воз је одводио људе и доносио друге. Око пруге су се развијали трговина и различити облици привредног живота.
Жељезница је тако постепено улазила у ритам свакодневице.
Вријеме више није било само оно које одређују сунце, рад и годишња доба. Постојао је и ред вожње. То је била мала, али дубока промјена.
Човјек је почео да усклађује свој живот са временом проласка возова. .
Пруга кроз Попово поље
Посебно је необична прича о прузи која је преко Херцеговине повезивала Мостар, Требиње и Дубровник.
У сачуваним плановима станица из 1955. године види се читав низ назива који данас звуче готово као каталог једне нестале географије: Чапљина, Габела, Хутово, Равно, Завала, Пољице, Јасеница Луг, Хум, Ускопље, Шумет, Дубровник…
Нека од тих имена и даље живе. Али више не живе у истом звуку. Нема звиждука локомотиве. Нема вагона који пролазе кроз Попово поље. Нема путника који кроз прозор гледају крајолик док се воз полако пробија кроз каменити предио.
Остао је простор и сјећање.
Када је воз отишао
Херцеговинска жељезница није нестала одједном. Мрежа се постепено гасила.
Увођење нових, нормалноколосјечних пруга мијењало је значај старих ускотрачних линија. Тако је изградњом нормалне пруге Сарајево–Метковић–Плоче 1966. године укинута стара ускотрачна веза на том правцу. Неколико година касније гасиле су се и јужне линије: Ускопље–Зеленика 1968, а пруге према Дубровнику и на правцу Хум–Требиње–Билећа 1976. године.
И тако је један звук полако нестао. Не одједном.
Прво је нестао један воз, па једна линија, па једна станица, па цијела пруга. А онда је генерација која је памтила њен звук почела да стари.
Шта је остало?
Када данас говоримо о херцеговачкој жељезници, лако је набројати километре пруге, године изградње и датуме њеног укидања. Али то није цијела прича.
Јер жељезница није била само инфраструктура. Она је промијенила начин на који су људи доживљавали простор. Скратила је удаљености. Повезала мјеста. Донијела нову врсту кретања. И створила читав један свијет станица, скретничара, машиновођа, кондуктера, путника, трговаца и људи који су живјели уз пругу.
Данас су од тог свијета остали мостови, тунели, насипи и понека стара зграда станице.
Али можда најважнији траг није материјални. Он је у сјећању.
У причи некога ко још памти како је изгледао вагон. У имену станице које још није нестало.У фотографији на којој пред старом зградом стоје људи који су одавно мртви. И у оном тренутку када неко, пролазећи старом трасом, каже: „Овуда је некада пролазио воз.“
Тада схватимо да Херцеговина које више нема није нужно Херцеговина која је потпуно нестала. Понекад је довољно да за њом остане траг. А понекад — само звук који више не чујемо.