Мјеста која памте
Постоји један необичан начин да се упозна неко мјесто: не гледати га само онаквим какво је данас, већ покушати да замислимо шта је било ту прије него што су га промијенили путеви, зграде, индустрија и вријеме.
Када данас кажемо Гацко, пред нама се готово неизбјежно појављује слика коју су обликовали друга половина XX вијека, рудник, термоелектрана и нови град. Али та слика је само један, релативно млад слој историје.
Гацко је много старије од свог данашњег изгледа.
Прије рудника постојало је поље. Прије савременог града постојала је варош. Прије вароши постојала су села, путеви и стара насеља. А прије свега тога постојао је простор који је човјек насељавао много раније него што је постојао назив Гацко у данашњем значењу.
Зато је занимљиво покушати да видимо Гацко прије Гацка.
Старо Гацко на разгледници и поглед на Гацко из времена Аустроугарске. Фотографије припадају архивским збиркама које су доступне на интернету.
Прије града било је поље
Можда је најбољи начин да се започне ова прича — Гатачким пољем.
Данас га посматрамо и као природни простор и као мјесто на којем се налази велики енергетски комплекс. Гатачки угљени басен простире се на око 40 квадратних километара, на надморској висини од око 940 метара. Али прије него што је угаљ постао једна од кључних ријечи за Гацко, поље је било прије свега простор живота.
Људи су на њему косили, напасали стоку, сакупљали сијено и обрађивали земљу. Села су била упућена на поље, а поље на села. У вријеме Аустроугарске чак 93 одсто становништва бавило се екстензивном пољопривредом, према подацима које наводи Општина Гацко.
То је слика старог Гацка коју данас тешко можемо потпуно замислити. Прије него што је поље постало енергетски ресурс, оно је било завичај.
Гацко није било крај пута
Када данас говоримо о Гацку, лако је стећи утисак да је ријеч о удаљеном планинском крају. Али историја говори нешто друго.
Овим простором пролазили су важни путеви који су повезивали приморје са унутрашњошћу. Један од историјских праваца водио је од Дубровника преко Требиња, Јасена, Љубомирског поља, Билеће, Корита и Цернице, преко Гатачког поља према Чемерну и даље долином Дрине.
Кроз овај крај пролазили су људи, трговци, војске и путници. Са њима су долазиле вијести, роба и утицаји из других крајева.
Гацко није било крај пута. Било је на путу.
И управо је то један од кључева за разумијевање његове историје.
Вријеме када је Автовац био важнији
А онда долазимо до чињенице која данашњем читаоцу може звучати готово необично.
Није увијек данашње Гацко било главно средиште овог краја.
Автовац је у појединим историјским периодима имао већи значај. Општина Гацко наводи да је био значајнији од данашњег насеља Гацко и у вријеме Османског царства и у вријеме Аустроугарске. Са аустроугарском управом долази и снажнија модернизација простора: граде се путеви, школе, пошта, касарне и утврђења.
Автовац: остаци старе амбијенталне цјелине и приказ улице из времена Аустроугарске.
Стара фотографија Автовца зато није само успомена на једну улицу. Она је документ о времену у којем је овај простор изгледао другачије. У аустроугарском периоду Автовац је имао гарнизон, а његов положај на ободу Гатачког поља давао му је посебну стратешку важност. Данас је тешко замислити да је управо овдје некада било једно од важнијих средишта краја.
Колики је значај Автовца имао у аустроугарском периоду можда најбоље показује један податак. Године 1895. у Автовцу је било 1.026 војника. За данашњег читаоца тај број може звучати као обична статистика, али у малој планинској средини он говори много више. Автовац је био погранично и војно значајно мјесто, са гарнизоном, касарнама и инфраструктуром коју је захтијевала аустроугарска војна управа.
Варош која је хтјела да постане град
Између старог сеоског Гацка и индустријског града који познајемо данас постојало је једно треће Гацко.
Гацко као варош.
То је можда и најзанимљивији слој ове приче.
Историчар Милан Никчевић приредио је 2025. године изложбу „Гацко и Автовац у вријеме Краљевине СХС/Југославије – на путу ка грађанском“. На 27 паноа приказани су фотографије, разгледнице, десетине оригиналних архивских докумената и готово педесет текстова из тадашње штампе. Циљ је био да се реконструишу урбани изглед и унутрашњи живот тадашњих вароши.
То је драгоцјен материјал јер показује да старо Гацко није било само село које чека да постане град. Постојали су трговци, занатлије, учитељи, свештеници, ученици, чиновници, удружења и јавни живот. Постојала је једна мала средина која је покушавала да ухвати корак са временом. Другим ријечима, модернизација Гацка није почела рудником. Она је почела много раније.
Школа као знак промјене и симбол менталитета
Ипак, можда најбољи показатељ промјене није ни пут ни касарна, него — школа.
Почеци организованог школства у Гацку везују се за 1867. годину, када је у Дражљеву започело организовано образовање дјеце. У једном периоду на подручју општине постојало је чак 37 школа, а само село Изгори имало је четири.
То је необичан податак за крај који данас замишљамо прије свега као простор камена, пашњака и планина.
Иза тог броја налази се једна друга прича: прича о учитељима који су долазили у села, о дјеци која су први пут учила слова, о школским клупама, свједочанствима, школским љетописима и генерацијама које су кроз образовање излазиле из оквира мале сеоске средине.
Изложба историчара Милана Никчевића из 2026. године показала је колико је тај слој локалне историје богат: представљено је 28 паноа са архивском грађом, фотографијама и документима који прате око 160 година школства у Гацку. Међу њима су и сачувани школски љетописи, дневник из периода Краљевине Југославије и прва сачувана ђачка књижица из Јасеника.
Зато 37 школа није само статистички податак.
То је мјера једног менталитета који показује да је у овом крају, много прије индустријализације, постојала снажна потреба да се знање пренесе на сљедећу генерацију.
А испод свега — много старије Гацко
Али ни варош није почетак.
На подручју Гацка налазе се трагови много старијих насељавања — од праисторијских локалитета до античких и средњовјековних остатака. Општина Гацко наводи бројне праисторијске градине и гомиле, средњовјековна насеља и градове попут Цернице, Самобора, Муље, Медвјед-града и Кључа, као и бројне некрополе са стећцима.
Посебно је занимљив Гат, један од локалитета који свједоче о дугом трајању насељавања овог простора. Ту се прича изненада продубљује. Јер Гацко није само град који је растао.
То је простор преко којег су се таложила времена. Једно насеље преко другог, један пут преко старог пута, нова грађевина преко старог темеља и ново памћење преко старог памћења. Зато једно мјесто може бити старије од сопствене данашње слике.
У најстарија времена која се памте овај шири простор је насељавало илирско племе Ардијеји. Они су у III вијеку прије Христа основали снажну државу која је обухватала јужну Херцеговину, Црну Гору и дио Албаније. Њихово ширење их је довело у сукоб и са Грцима и са Римљанима. Ардијеје су Грци сматрали једним од најјачих илирских племена против којих никада нису успјели да остваре коначну побједу, а описивали су их као велике растом, склоне кавгама и пићу. Древни историчари су такође забиљежили да су за разлику од Грка и Римљана, који су ратне заробљенике претварали у робове, они обичавали ослобађати своје ратне заробљенике, а ови потоњи би се заузврат брзо асимиловали у њихово друштво. Њихов главни војни логор је био у Гатачком пољу.
Из тог времена појављује се и једна необична прича о Агрону, краљу Ардијеја, једном од најмоћнијих илирских владара III вијека прије Христа. Према старом грчком историчару Полибију, Агрон је умро 231. године прије Христа, недуго пошто је до њега стигла вијест о великој војној побједи његове војске код Медиона. Побједу је прославио гозбом и обилним пићем, након чега се разбољео и убрзо умро. Његова смрт тако је остала забиљежена као необичан крај једног владара — умро је, готово симболично, славећи побједу коју је сам извојевао. Ова прича нам је важна не зато што Агрoна можемо непосредно везати за Гацко, већ зато што нас подсјећа колико дубоко у прошлост сеже историјски хоризонт овога простора: много прије средњовјековних градова, стећака и старих вароши, овдје је постојао свијет Илира, њихових племена, краљева и ратова.
Иначе, главно занимање овдашњих становника је било сточарство и земљорадња. За одбрану су зидали тврђаве елиптичног облика опасане каменим зидинама. А главно оружје им је било копље и кратки мач. Умјесто оклопа су носили токе, које су и данас остале у ношњи Херцеговаца.
Када је Кључ био важнији од Гацка
Прије данашњег Гацка постојало је и једно друго средиште овог простора — Кључ.
Средњовјековни град Кључ, изнад Цернице, први пут се у писаним изворима помиње 1410. године, у исправи великог војводе Сандаља Хранића. Већ 1426. године наводи се као његова пријестоница, а потом је био повезан и са Херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. Његов положај није био случајан: Кључ је контролисао важан пут који је из Дубровника преко Требиња, Гацка и Чемерна водио према унутрашњости.
Зато Кључ није био само тврђава. Био је политичко, војно и трговачко средиште.
Испод његових зидина развијала се Церница, а на тргу су се сусретали трговци и каравани. Преко овог краја пролазила је роба која је повезивала приморје са унутрашњошћу — стока, восак, тканине и друге намирнице.
Данас, када кажемо Гацко, готово аутоматски мислимо на град који је средиште општине. У средњем вијеку та слика није била таква.
Средиште је било тамо гдје је био пут, тврђава и власт.
А једно од таквих мјеста био је Кључ.
А онда је дошао угаљ
Гацко није настало онда када је настало данашње Гацко. Оно је настајало сваки пут када би се промијенила улога овог простора. Та промјена у новом времену се везује за савремено Гацко.
Прва сазнања о постојању угља у Гатачком пољу вежу се за 1880. годину, а први организовани радови на експлоатацији почели су 1954. године, отварањем површинског копа „Врбица“. Изградња Рудника и Термоелектране почела је 1974. године, а површински коп „Грачаница“ пуштен је у рад 1982. Термоелектрана је почела рад 9. фебруара 1983. године.
Тада је почела нова епоха.
Са рудником и термоелектраном дошли су нови људи, нова занимања, инфраструктура и нови урбани простори. Гацко више није било само средиште пољопривредног краја.
Постало је индустријски и енергетски центар. И та промјена није била само економска. Промијенио се пејзаж, начин живота и однос човјека према земљи. Промијенила се и сама слика Гацка.
Шта је онда било старо Гацко?
Можда је погрешно тражити један одговор.
Старо Гацко није једна слика. То је читав низ слика: Гатачко поље, села и пашњаци, стари путеви, Автовац, варош, школа, црква, трговина, стара кућа, редњовјековни град, стећак. И тек послије свега тога — рудник и термоелектрана.
Зато Гацко које данас гледамо није почетак те приче. Оно је њен најновији слој. А испод њега и даље постоје сви они претходни.
Мјеста која памте
Када бисмо данас могли да уклонимо све што је изграђено у посљедњих неколико деценија, Гацко би нам се сигурно учинило готово непрепознатљивим.
Али можда бисмо онда први пут видјели оно што је одувијек било ту. Још увијек постоји пут којим се некада пролазило, поље које је хранило људе, села која су била средишта живота, Автовац који је некада имао већу тежину, варош која је тек учила да буде грађанска, школе у којима су прве генерације училе слова и камен који памти оне који су живјели много прије нас.
И све оно што је касније прекрила нова слика Гацка. Зато питање није да ли је старо Гацко било боље од новог. Право питање је: Колико једно мјесто може да се промијени, а да и даље остане исто мјесто?
Можда је одговор управо у томе што мјесто није само оно што видимо. Мјесто је и оно што памти.
А Гацко памти много више од онога што му данашњи изглед допушта да видимо.
Нови велелепни Саборни храм Свете Троојице у Гацку
(За текст су кориштени материјали: сајт Општине Гацко — „Историјат Гацка“; Милан Никчевић — изложба „Гацко и Автовац у вријеме Краљевине СХС/Југославије – на путу ка грађанском“; Аустријски државни архив — Österreichisches Staatsarchiv; Новак Мандић Студо, „Гацко кроз вијекове: прилози историји Гацка“ (1985).)