Посљедња јесен Требишњице, долина која је нестала и оно што је човјек успио да спасе.
У јесен 1963. године професор др Матија Винтерхалтер дошао је поново на Требишњицу. Био је професор Ветеринарског факултета у Загребу, али и страствени риболовац који је годинама долазио на горње токове ове херцеговачке ријеке. Оно што је тада гледао није била само ријека. Била је то ријека којој су били одбројани дани.
У загребачком часопису Priroda објавио је 1963. године текст „Посљедња јесен понорнице Требишњице“. Сам наслов преузео је из новинске репортаже која је најављивала велику промјену: „Помамна понорница“ тече још само кратко, а код Гранчарева ће ускоро настати огромна акумулација.
Винтерхалтер је знао да долази ново вријеме. Ипак, било му је тешко да се растане од старог. „Тешко се растати са старим и помирити чињеницом: Требишњица ће тећи још само једну јесен“, записао је на крају свог текста. (Leutar.net)
Проф. др Матија Винтерхалтер и Крсто Мишељић, рибочувар на Требишњици
Данас, више од шест деценија касније, та реченица звучи готово као епитаф. Јер оно што је Винтерхалтер гледао као живу ријеку, ми данас гледамо као језеро. А испод тог језера остала је једна Херцеговина. Ријека коју је свако видио другачије.
Винтерхалтер је у свом тексту покушао да покаже како једна иста Требишњица може имати потпуно различита значења. За геолога, она је била велика понорница и природни феномен крашког Поповог поља. За електротехничара, била је огроман неискоришћени енергетски потенцијал. За економисту, основа будућег индустријског развоја. За историчара и етнографа — ризница података о животу људи кроз вијекове. За ботаничара — посебан свијет биљака на додиру Медитерана и херцеговачког крша. А за риболовца — ријека пуна живота.
Сваки од тих погледа био је тачан. Али нису сви гледали исту ствар. За једне је Требишњица била будућа електрична енергија, док је за друге је била завичај. Винтерхалтер је припадао овим другима. Зато је његов текст данас драгоцјен. Он није описивао давно изгубљени пејзаж. Он је записивао посљедње тренутке једног свијета који је још постојао.
Извор Требишњице у Чепелици
Требишњица прије воде
У његовом опису нема данашњег Билећког језера. Има ријеке, зеленила, голих херцеговачких стијена, ријетке шуме и љетње врућине, људи који живе уз воду, манастира, стећака, рибара. И има села и долине.
У том крајолику посебно мјесто имају Добрићево и Косјерево, манастири који су тада још стајали уз стару Требишњицу.
Винтерхалтер описује простор око њих као дио живог пејзажа који ће ускоро бити промијењен. Његов текст зато данас можемо читати готово као фотографију ријечима — фотографију направљену само неколико година прије него што ће вода прекрити долину.
А онда су дошле машине. И брана.
Првобитна локација манастира Добричево
Гранчарево
Брана Гранчарево завршена је 1967. године. Стварањем акумулације настало је Билећко језеро, један од најважнијих дијелова хидроенергетског система на Требишњици. За привреду тадашње земље био је то огроман подухват. За Херцеговину — велика промјена. Али за људе који су живјели у долини — нешто много лично.
Прије него што је вода почела да расте, становништво је морало да напусти своје домове. Према свједочењима мјештана, из пет села расељено је око 1.200 људи, односно око 200 домаћинстава. Села која су нестала под акумулацијом памте се као: Паник, Орах, Чепелица, Задубље и Мируše.
Данас су то имена на карти и у старим документима. Некада су то били живи простори.
Село није само кућа
Када кажемо да је неко село потопљено, лако је замислити само куће. Али село је много више од кућа. То су дворишта, воћњаци, њиве, чатрње, путеви, мјеста на којима су се људи сретали, гробови, породична имена, приче које су се преносиле са дједа на унука.
Зато се расељавањем није изгубио само кров над главом. Изгубљен је простор у којем су људи знали гдје почиње њихова кућа, гдје се завршава комшијска њива и којим се путем иде до ријеке.
Један од некадашњих становника Мируша, Видо Мишељић, годинама касније присјећао се тренутка када је као седамнаестогодишњак гледао како његово село нестаје под акумулацијом. Говорио је о кућама, имањима и људима који су тешко поднијели одлазак. Вода је потопила куће. Али је много теже потопити сјећање.
Анђа и Томо Вучинић
Паник: град који је већ једном нестао
А онда долазимо до Паника. Ту прича о потопљеним селима добија много дубљу перспективу. Јер испод данашњег језера није остало само село из XX вијека. У Панику су археолози открили остатке античког Leusiniuma, римског насеља које је свједочило о животу у овој долини много прије настанка данашњих села.
Тако се испод воде сусрећу различита времена: римски свијет, средњовјековна Херцеговина, села новијег доба и велики хидроенергетски пројекат XX вијека. Паник је тако постао мјесто гдје су историјски слојеви једни преко других — а онда су сви заједно прекривени водом.
Туристичка организација Републике Српске данас наводи да је у акцији спасавања стећака из потопљеног подручја из Паника премјештено 75 споменика. Оно што је могло да буде спасено — спасено је. Али цијели простор није било могуће премјестити.
Ћирилски натпис на стећку, нађен у Мирушама, покрај цркве Св. Петке. Асе лежи Вукобрат Влађевић, божи раб. Асе гроб му дела син му Радоња.
Добрићево: манастир који је премјештен
Међу најдраматичнијим примјерима спасавања културног насљеђа налази се манастир Добрићево. Првобитно се налазио уз саму Требишњицу, у Добрићевском селу. Када је постало јасно да ће долина бити потопљена, манастир није остављен води.
Године 1967. изведен је сложен конзерваторски подухват и манастир је пренесен на данашњу локацију у селу Орах. Са црквом су премјештени и поједини помоћни објекти, гробови и надгробни споменици, а у нови комплекс уклопљена је и црква Светог Николе из Нистихаља. Био је то дио ширег пројекта спасавања споменика културе и умјетности из долине Требишњице.
Добрићево је тако избјегло судбину села која су остала под водом. Али његова данашња локација стално подсјећа на оно што је нестало. Манастир је премјештен. Долина није могла бити премјештена.
Манастир Добричево данас
Слична судбина – Косјерево
Манастир Косјерево прије потапања
Слична судбина задесила је и манастир Косјерево, који је због формирања акумулације премјештен на нову локацију у Петровићима у Бањанима. Тако су два манастира, Добрићево и Косјерево, на свој начин постала свједоци велике промјене у долини Требишњице.
Они су остали изнад воде. Села нису.
И управо та разлика можда најбоље показује колико је велик био подухват спасавања насљеђа. Није се спасавало само камење. Спасавало се памћење.
Манастир Косјерево данас
Писац из ових крајева, Момо Капор, иначе поријеклом из Мириловића које су изнад језера, писао је о локалној легенди да се у тихим, љетним ноћима са дна језера „чују звона“ потопљених цркава.
Стећци на новом мјесту
Исто је било и са стећцима. Прије потапања извршена су археолошка истраживања, а дио стећака је премјештен. Данас се код Билеће налази велика вјештачка некропола стећака настала управо у оквиру те акције спасавања.
Према подацима Туристичке организације Републике Српске, премјештено је 75 стећака из Паника, шест плоча из Колановића код Мируша и још два споменика са Врела Требишњице.
Камен је тако избјегао воду. Али некадашњи простор којем је припадао више није постојао.
Дијелови археолошког и споменичког насљеђа такође су премјештени или сачувани археолошким истраживањима.
Нешто је вода узела. Нешто је човјек спасио. А нешто и данас, више од пола вијека касније, лежи испод површине.
Посљедња јесен
И овдје се поново враћамо Матији Винтерхалтеру. Његов текст из 1963. године данас има снагу коју његов аутор није могао у потпуности предвидјети.
Он је гледао Требишњицу док је још текла старим коритом. Гледао је њене обале, манастире, села, људе, рибе, камен. И знао је да све то ускоро више неће изгледати исто.
Записао је: „Требишњица ће тећи још само једну јесен.“ Те ријечи данас звуче другачије него 1963. Тада су биле предосјећање. Данас су историјска чињеница.
Коло на извору Требишњице
Када вода врати село
Али прошлост није потпуно нестала. Она се повремено враћа. Када се водостај Билећког језера значајно спусти, из воде почињу да израњају остаци старог живота: куће, штале, колибе, чатрње, ограде, путеви, понекад и гробови. Током великих суша посљедњих година вода се повукла толико да су се појавили бројни остаци некадашњих села.
Мост на Требишњици у Мистихаљу, близу Мируша.
Тада се дешава нешто необично. Људи који никада нису видјели старо село могу први пут да га виде. А они који га памте могу га на тренутак поново препознати. Један зид више није само зид. То је нечија кућа. Једна чатрња није само камени круг. То је мјесто одакле је неко годинама захватао воду. Једна стаза није само линија у земљи. То је пут којим је неко свакога дана ишао.
Језеро које чува архив
Можда је зато Билећко језеро један од најнеобичнијих историјских простора Херцеговине. Оно је истовремено ново и старо. На његовој површини је један савремени пејзаж. Испод ње је други. Језеро је прекрило долину, али је није потпуно избрисало. Оно је претворило долину у својеврсни подводни архив. Само што његови документи нису написани на папиру. Када вода падне, архив се отвори. Када вода порасте, поново се затвори.
Тако данас поред Билећког језера постоје двије Херцеговине. Она коју видимо и она коју не видимо. Прва има језеро, брану, путеве и нови крајолик. Друга има стару Требишњицу, села, куће, имања, манастире и путеве којих више нема на површини. Али има душу. Једна је изнад воде, а друга је испод ње. Нису то само два различита свијета. То је исти простор, само у два времена.
Зато је прича о Билећком језеру више од приче о потопљеним селима. То је прича о томе шта се дешава када један свијет мора уступити мјесто другом. И о томе шта човјек покушава да сачува када зна да нешто више не може спасити.
Данас, острвце са црквом у језеру
Матија Винтерхалтер их је, прије него што су нестала, стигао записати. У јесен 1963. гледао је Требишњицу и знао да је гледа посљедњи пут као стару понорницу. Данас, када гледамо Билећко језеро, можемо покушати да гледамо његовим очима. Тада испод воде више не видимо само воду, него дубоку историју и један живот. И разумијемо шта је значила она његова реченица: „Тешко се растати са старим и помирити чињеницом: Требишњица ће тећи још само једну јесен.“
Извори и литература
- Winterhalter, Matija. „Posljednja jesen ponornice Trebišnjice“. Priroda, 50/9–10, Zagreb, 1963, str. 265–267.
- Момо Капор, “Исповести”, Српска књижевна задруга, Београд, 2008.
- Lučić, Ivo. „Trebišnjica. Jučer najveća ponornica, danas tvornica struje, sutra…?“
- Čremošnik, Irma. „Rimsko naselje na Paniku kod Bileća“. Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu – Arheologija, 29, 1974, 41–138.
- Bojanovski, Ivo. „Rimska cesta Narona-Leusinium kao primjer saobraćajnog kontinuiteta“. Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja, X/8, 1973, 37–187.
- Bojanovski, Ivo. Bosna i Hercegovina u antičko doba. ANUBiH, Sarajevo, 1988.
- Turistička organizacija Билеће, материјали о духовном и културном насљеђу Билеће.
- Heritage B&H–MNE, материјал о манастиру Добрићево.