На основу књиге владике Григорија „Преко прага“
„Праг је мјесто ишчекивања.“ (Гете)
Постоје ствари које су толико близу човјеку да их више и не примјећује. Праг је једна од њих.
Преко њега улазимо у кућу и излазимо из ње, без размишљања. Можемо га посматрати као дио врата, камена, дрвета или бетона. Али некада је праг имао значење које је далеко превазилазило његову практичну намјену.
У старој херцеговачкој кући праг је био симбол границе. Са једне стране био је свијет: пут, улица, прашина, туђи погледи, све оно што долази споља и што човјек не може потпуно да контролише. Са друге стране били су дом, огњиште, породица и оно што је човјек називао својим и гдје се осјећао сигуран и заштићен.
Између њих стајао је праг. Али праг није био зид. Он је раздвајао тако што је омогућавао да се пређе из једног простора у други, из једног свијета у други свијет. Управо зато је његова симболика тако снажна.
Праг који се прелази цијелог живота
Зато није случајно што је књига владике Григорија добила име „Преко прага“.
Сам наслов нас тјера да се запитамо: шта заправо значи прећи праг? У једном од најважнијих одломака књиге, владика се присјећа свог одласка из родне куће. Сједи на прагу, гледа планину која се надвија над домом и размишља о одлуци која је пред њим. Тада му се враћа Андрићева мисао:
„Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове куће.“
За Григорија та реченица није била само књижевна мисао. Она је у том тренутку постала стварни живот и моменат тешке одлуке. Праг који треба прећи био је праг очеве куће. Иза њега остају мајка, дјетињство, познати крајолик и свијет у којем је човјек одрастао. Испред њега је пут. Тако један камени праг постаје граница између два живота.
Академик Љубомир Симовић, говорећи о књизи на њеној београдској промоцији, управо је тако протумачио њен наслов: као одлуку младог човјека да, прелазећи праг родне куће, изађе у свијет, упозна га и у њему потражи своје мјесто и своје послање.
Ту се открива још једно значење прага. Он није само мјесто на којем се чува дом. Он је и мјесто са којег се из дома одлази. Али човјек који једном пређе тај праг не престаје да носи дом са собом.
Можда је управо зато и књига Преко прага толико дубоко везана за Херцеговину. Њене приче израстају из конкретног поднебља, из судбина људи и из рана једног краја, али прелазе његове границе. Симовић је књигу назвао документом и свједочанством — записом онога што је писац лично видио и доживио, али и онога што су му други људи повјеравали.
Тако постоји још један праг: праг туђег живота. Да би човјек заиста чуо другога, мора прећи границу сопственог искуства. И можда је то најдубља веза између Андрићевог, Григоријевог и старог херцеговачког прага.
Сви они говоре о истом: човјек мора изаћи из простора који му је познат да би сазнао ко је.
Кућа почиње од прага
Стара херцеговачка кућа је са собом носила сву ту симболику. Она је била уређен свијет. Капија је одвајала кућу од пута, авлија је представљала простор између јавног и приватног, а праг је означавао мјесто на којем човјек заиста улази у дом.
Њена архитектура није била случајна. Постојала је постепеност преласка: пут, капија, авлија, врата, праг, кућа. Што је човјек више улазио, више је улазио у простор припадања.
Авлија је у том поретку била посебно занимљива. Није била ни улица ни кућа. Била је између. Ту се сусретао путник са домаћином, гост са домаћима, свијет са домом. Никада се није кршио обичај да се са гостом поздравља преко прага куће, него увијек испред. Зато се може рећи да је стара херцеговачка кућа имала читаву архитектуру граница.
А праг је био њена најмања и најважнија граница.
Праг дома
У старим обичајима праг је често имао посебно мјесто.
Није било свеједно како се улази у кућу, ко преко њега прелази и у којој прилици. Посебно мјесто имао је у свадбеним обичајима, јер младенци преласком прага симболично напуштају један живот и ступају у други.
И данас, када су многи од тих обичаја изгубили своје првобитно значење, остала је њихова дубока логика. Човјек који улази у дом не улази само у простор. Улази у нечији свијет. Зато су врата и праг увијек били повезани са гостопримством. Отворити врата значило је пустити другога преко границе сопственог простора. А затворити их значило је рећи: овдје почиње оно што је моје.
У том малом простору између улице и куће човјек је тако учио једну од најважнијих ствари заједничког живота — да постоје границе које треба поштовати, али и врата која треба отворити.
Праг храма
Ако је кућни праг граница између свијета и дома, онда праг храма добија још дубље значење.
Уласком у храм човјек физички остаје у истом мјесту, али симболички прелази из једног поретка у други. Оставља свакодневицу и улази у простор посвећен Богу. Зато врата храма никада нису само архитектонски елемент.
Праг нас зауставља на тренутак. Као да говори: овдје не улазиш исто као што си дошао. У том смислу постоји дубока сличност између дома и храма. И један и други имају свој унутрашњи свијет. И један и други захтијевају да човјек преко прага пређе са извјесном свијешћу о томе гдје ступа.
Пољубити праг на уласку у храм је увијек у Херцеговини био израз најдубљег поштовања.
Херцеговина као велики праг
А можда се нигдје симболика прага не види тако добро као у Херцеговини.
Херцеговина је вијековима простор граница и сусрета. Између мора и континента. Између планине и равнице. Између различитих држава, царстава, култура и вјера.
Али граница није увијек само линија која раздваја. Она може бити и мјесто сусрета.
Као праг.
Преко херцеговачког простора пролазили су путници, трговци, војске и читави народи. Неке границе су се помјерале, неке су нестајале, друге настајале. Али кућа је остајала.
И праг је остајао.
Можда је зато Херцеговину могуће посматрати као један велики праг — простор између различитих свјетова, али и простор преко којег се из једног свијета улази у други.
И није случајан запис који можемо прочитати на херцеговачким Зубцима код манастира Бравеник: „Путниче. Ма ко да си. Странац или овдашњи. Ако љубиш стопалом босим овај камен херцеговачки. Дођи. Ако пак газиш по њему чизмом, Не иди!“
Праг који носимо са собом
Савремени човјек је готово заборавио праг. Отварамо врата аутоматски. Улазимо и излазимо без размишљања. Границе између јавног и приватног све су мање видљиве.
Али праг није нестао. Само се преселио у човјека. Свако има неки свој праг. Нешто што треба оставити иза себе. Нешто чему треба кренути. Нека врата која треба отворити, а опет нека која треба затворити.
И зато је можда најдубља симболика прага управо у томе што он није ни потпуна граница ни потпуна слобода. Он је мјесто избора и одлуке. На њему се човјек зауставља између два свијета и одлучује хоће ли остати тамо гдје му је познато или ће закорачити тамо гдје га чека непознато.
Можда зато један стари камен пред вратима може да нам каже више о животу него што бисмо очекивали. Јер сваки човјек, прије или касније, дође до свог прага. И тада више није важно само шта остаје иза њега. Важно је и у какав свијет ће закорачити преко њега.
Праг трансценденције
Праг је, у најдубљем смислу, мјесто преласка. Док стојимо на једној његовој страни, налазимо се у свијету познатих ствари — у простору који можемо измјерити, именовати и препознати, у времену у којем наше искуство има свој ред и трајање. Преласком преко прага, међутим, не мијењамо само мјесто. Ми напуштамо једну сигурност и ступамо у простор могућег, непознатог, па и оног што превазилази наше уобичајене категорије мишљења. У том смислу праг постаје симбол границе између иманенције и трансценденције — између свијета у којем се свијест осјећа сигурном и онога што ту сигурност доводи у питање.
И ту се отвара још једна занимљива линија: сваки праг тражи одлуку. Можемо остати на једној страни, можемо се вратити, али можемо и прећи. Зато је праг и философска слика људског постојања: човјек је стално између онога што јесте и онога што тек може постати.
Другим ријечима, постоји праг преко којег не прелазимо ногом него свијешћу: граница на којој познати свијет престаје да буде довољан, а пред човјеком се отвара питање онога што не може измјерити ни простором ни временом. Француски философ Гастон Башлар је у Поетици простора писао да је сваки праг почетак једног свијета. Он је граница између: унутра и споља, познатог и непознатог, заштите и опасности, дома и свијета, а човјек, као и пјесник, говори са прага куће,
Праг Оца нашега
„Преко прага“ није само прича о ономе што је иза врата, већ и о човјеку који се усуђује да преко њих закорачи.
Јер праг није мјесто на којем се живот завршава, него мјесто на којем се нешто у животу мијења. Иза једног прага остаје оно што познајемо; испред другог почиње оно што тек треба да постане наше искуство.
Можда зато човјек никада не прелази само преко једног прага. Када напусти родну кућу, са собом понесе њен праг. Када изађе из свог страха, понесе сјећање на њега. Када изађе из незнања, понесе свијест о томе колико још не зна. А када се нађе пред границом онога што може да разумије, остаје му нешто што ниједна мјера не може обухватити — повјерење да иза прага постоји нешто више од онога што већ види.
И зато можда најважнији праг није онај испред куће, храма или завичаја. Најважнији је онај који човјек носи у себи. Пред њим стојимо цијелог живота. Понекад се плашимо да га пређемо. Понекад га пређемо а да тога нисмо ни свјесни. А понекад, тек када се осврнемо, схватимо да је читав наш живот био низ прагова које смо једном морали прећи.
Јер човјек можда и није биће које има дом, него биће које непрестано прелази из једног дома у други — све док не дође до оног посљедњег прага, у дому Оца нашега, иза којег више нема повратка, већ само тајна.
О књизи „Преко прага“
Владика Григорије — „Преко прага“
Књига Преко прага владике Григорија објављена је 2017. године и доноси приче, записе и сјећања у којима се преплићу људи, завичај, Херцеговина, путовања, сусрети и духовна искуства. Сам наслов књиге упућује на праг као границу, али и као мјесто преласка. У владикином тумачењу, посебно су важни они прагови „преко којих закорачимо у живот“.
Тако праг из простора куће прелази у простор човјековог живота: постаје слика одласка, сусрета, промјене и избора.
„Преко прага“ није само прича о ономе што је иза врата, већ и о човјеку који се усуђује да преко њих закорачи.