Српска православна црква данас прославља Светог свештеномученика Петра Дабробосанског, митрополита сарајевског, једног од најзначајнијих српских архијереја прве половине XX вијека.
Његово свјетовно име било је Јован Зимоњић. Рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, као син војводе и свештеника Богдана Зимоњића и Маре Зимоњић. Иначе, њихово породично поријекло је из Гацка. Одрастао је у кући у којој су се вјера, свештеничко предање и херцеговачко историјско искуство сусретали на посебан начин.
Послије школовања у Богословији у Рељеву и студија у Черновицама, Јован Зимоњић ступио је на пут црквене службе. Постао је епископ захумско-херцеговачки, а потом митрополит дабробосански. Као архијереј оставио је дубок траг у животу Српске православне цркве и народа у Босни и Херцеговини. Бројне су његове задужбине, а између осталих и храм Светог апостола Петра у Петропавловом манастиру код Требиња, који је обновљен за вријеме његовог епископства 1906. године. Такође је 1908. године освештао обновљени Саборни храм у Требињу, Преображења Господњег, али и многе друге храмове у Херцеговини.
Био је архијереј Српске православне цркве у времену када је Римокатоличка црква појачала прозелитизам у овим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утјеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог свјетског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Бијелим орлом другог реда и Карађорђевом звијездом.
Други свјетски рат га је затекао на дужности дабробосанског митрополита у Сарајеву. С обзиром на то да је Сарајево било бомбардовано у Априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, гдје је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио ријечима:
„Ја сам народни пастир те ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подијелим, и према томе мора се са народом судбина дијелити и остати на своме мјесту.“
Њемачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један њемачки официр му је том приликом рекао: „Јесте ли Ви тај митрополит који је захтијевао рат са Њемачком?“ и нагласио да би га због таквог става требало убити.
Митрополит Петар му је на то одговорио:
„Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот!“
Митрополит је, с обзиром на то да је тумач лоше превео његов одговор њемачком официру, поновио одговор на чистом њемачком језику, што је овог изненадило. Они су послије кратког времена напустили Митрополију, не извршивши претрес.
Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повјереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промијене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:
„Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“
Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, прије него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао:
„Останите са својим парохијанима, па шта буде народу, нека буде и вама.“
Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су свједочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.
Дана 12. маја 1941. године у 16.30 часова у Митрополију су дошли усташки агенти и саопштили да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у „равнатељство“ ради саслушања. У „равнатељству“ је задржан три дана. Дана 15. маја митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је послије неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у Госпић или Јасеновац.
У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом свјетском рату постоје свједочанства која су дали Јово Фуртула и Јово Лубура из сарајевског среза. Према тим свједочењима, митрополит Петар је послије великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле.
Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповјереним му народом, а потом је подијелио судбину свога народа, коме је у Христу служио.
Српска православна црква га је 1998. године прибројала лику светих као Свештеномученика Петра Дабробосанског.
Али, поред тога што је био митрополит и мученик, Јован Зимоњић био је син једног од најпознатијих херцеговачких главара XIX вијека.
Богдан Зимоњић — отац Светог Петра
Његов отац Богдан Зимоњић био је свештеник, војвода и народни првак. Његов живот припада времену у којем је Херцеговина била простор непрестаних сукоба, устанака и борбе за опстанак и слободу. Зимоњић није био само војнички старјешина. Као свештеник, припадао је оном типу херцеговачких личности код којих су духовни и народни ауторитет били готово нераздвојни.
И управо тај Богдан Зимоњић појављује се и у једном од најзначајнијих романа Иве Андрића.
Богдан Зимоњић, свештеник и главар
Богдан Зимоњић у Андрићевом „Омер-паши Латасу“
У роману Омер-паша Латас, у поглављу „Аудијенција“, Андрић описује сусрет Омер-паше са Богданом Зимоњићем.
Радња је смјештена у јесен 1850. године, у вријеме када је Омер-паша Латас настојао да сломи отпор у Босни и Херцеговини и успостави чвршћу контролу царске власти. Почетком новембра у Сарајево стижу кнез Богдан Зимоњић и још четворица главара из источне Херцеговине. Омер-паша их прима, званично да би им захвалио на њиховом држању и дао упутства за одржавање мира. Али Андрић одмах открива да иза тога постоји и други, важнији разлог. Омер-паши је потребно да испита херцеговачке прваке и да сазна какво је стање на граници према Црној Гори. Жели да међу њима пронађе људе на које би могао рачунати у будућим плановима. Посебно му је занимљив управо Богдан Зимоњић.
Андрићев физички портрет Богдана Зимоњића почиње овако:
„Под тешким и високим Зимоњићем шкрипале су и јецале дрвене степенице док су га изводили горе на спрат у велику собу за пријеме.“
Затим долази изузетно живописан опис његовог лица:
„Гледајући у његово широко лице, танка и велика, чврсто стиснута уста и високо чело, које је било у доњој половини преплануло, док му је горња половина, која је иначе под капом, била бела и глатка као у младића…“
Андрић његову снагу не описује само као физичку, него као нешто што је унутрашње, пригушено и успавано. Ту је и чувена слика руке, која је: „…била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се у по нечем осећала успавана снага како бије из те руке…“
Андрић гради лик у којем се спајају тјелесна снага, мир, уздржаност и потенцијална снага отпора:
„И сав је тај човек у својој гломазности и крутости, природан и слободан, као да само такав може бити и као да на свету не постоје други људи са другим схватањима и другачијим оделом и држањем.“
А непосредно потом Андрић га назива „громадом од човјека“. Иако га описује као крупног, снажног и наизглед једноставног горштака, његова највећа снага у овом разговору није у ономе што каже, већ у ономе што не каже.
Омер-паша покушава све: љубазност, ласкање, разговор, питања, обећања, а затим и прикривене пријетње. Зимоњић углавном ћути. Андрић тим ћутањем ствара једну од најзанимљивијих сцена романа. Омер-паша је човјек огромне политичке и војне моћи, навикао да људи пред њим говоре, објашњавају се и страхују. Али пред њим стоји човјек кога не успијева да прочита.
У једном тренутку Омер-паша му каже:
„Ти мени не вјерујеш.“
Зимоњић не одговара онако како би паша очекивао.
„Зимоњић је седео без речи и покрета, само је једном лако прешао дланом преко очију као да уклања невидљиву нит јесење свиле која је налетела на њега.“
Андрић затим описује како Омер-паша покушава да га придобије, док Зимоњић остаје непомичан и затворен:
„Омера је изазивало то ћутање, облетао је око њега речима и наваљивао као на затворен град.“
Још је снажнији тренутак пред крај сусрета, када Омер-паша пита за разлоге његовог неповјерења:
„— Је ли вјера, Богдане?“
„— Јесте… вјера — успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.“
„— Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом…“
Услиједио је, дакле, најнеобичнији тренутак читавог сусрета. Омер-паша открива своје поријекло. Пред Богданом више не стоји само моћни османски војсковођа, већ Мићо Латас из Јање Горе. Скида фес и крсти се, желећи да покаже Зимоњићу да испод османске униформе још постоји човјек православног поријекла.
Андрићеву сцену вриједи читати управо на том мјесту: не само као историјску епизоду, него као сусрет Богдана Зимоњића и Миће Латаса, два човјека која су потекла из истог ширег простора и истог хришћанског културног круга, али су их живот и историја одвели на потпуно различите стране. Омер-паша покушава да тај заједнички коријен претвори у средство повјерења. а Зимоњић остаје суздржан и опрезан. Андрић тај однос сажима у једну изузетно снажну мисао: док један човјек жели да постане и буде све што га може подићи у очима свијета, други жели само да остане оно што јесте.
Оно што Андрић није могао да зна
Постоји, међутим, једна историјска чињеница која овом сусрету данас даје додатну дубину. Док је Андрић писао Омер-пашу Латаса, прича о Богдану Зимоњићу више није била само прича о једном херцеговачком војводи. Његов син Јован већ је био митрополит Петар Зимоњић — архијереј Српске православне цркве који ће деценијама касније страдати у вријеме усташког прогона Срба.
Тако се између једне Андрићеве сцене из 1850. године и живота Светог Петра отвара готово читав вијек историје. Богдан Зимоњић припада Херцеговини у доба Османског царства. Његов син Петар припада Херцеговини и Босни у доба Аустроугарске, Краљевине Југославије и Другог свјетског рата. Отац је био свештеник и војвода, а син је митрополит и свештеномученик. А оно што их повезује није само крвно сродство. То је и један историјски и духовни хоризонт у којем су Црква, завичај, народ и памћење били дубоко испреплетени.
Од Богдана до Петра
Зато је живот Светог Петра Дабробосанског могуће читати и као наставак једне породичне приче.
У Андрићевом роману видимо Богдана Зимоњића у тренутку када се пред њим појављује огромна сила Османског царства. Он не побјеђује пашу оружјем нити великим ријечима. Његова снага је у његовој личности. Деведесетак година касније његов син наћи ће се пред другом врстом силе. Ни он неће имати војску. Имаће само своју вјеру, свештенички чин и одговорност архијереја. И као његов отац, остаће непоколебљив.
Зато се име Светог Петра Дабробосанског не памти само због његовог положаја митрополита, него због начина на који је остао вјеран Цркви и свом пастирском позиву у времену када је та вјерност могла значити и губитак живота. А прича о њему добија још један слој када се сјетимо његовог оца Богдана Зимоњића — човјека који је, захваљујући Иви Андрићу, ушао и у велику српску књижевност.
Од Богдана Зимоњића до Светог Петра Дабробосанског, од херцеговачког XIX вијека до страдања у XX вијеку, протеже се једна породична линија која је истовремено и дио историје Херцеговине. Између оца, војводе и свештеника, и сина, митрополита и мученика, протеже се цијели један вијек Херцеговине — од времена у којем се за слободу говорило оружјем, до времена у којем се за вјеру и достојанство свједочило животом. Оно што је остало између њих није само породично насљеђе, већ памћење једне Херцеговине која је кроз вијекове чувала оно што јој је било најсветије.