„Човјек може постати човјеком само образовањем.“ (Имануел Кант)
Резултати PISA 2025 стигли су као још једно упозорење да се са образовањем нешто озбиљно дешава.
У истраживању PISA 2025 је учествовало више од 760.000 петнаестогодишњака из 91 земље и економије. OECD биљежи најниже просјечне резултате које је до сада забиљежио у све три основне области PISA истраживања — математици, читању и природним наукама. Истовремено, чак један од пет ученика у земљама OECD-а сада се налази испод основног нивоа постигнућа у сва три подручја. (OECD)
Али бројеви сами по себи нису најважнији. Изгледа нам важнијим да се дубље уђе у структуру овог проблема и одговори на питање зашто је стање такво, као и који су могући одговори. Али, кренимо редом.
У Србији су резултати 2025. били нижи него 2022. у математици, читању и природним наукама, а били су нижи и у односу на 2018. и 2012. годину. Само 47% ученика достигло је најмање ниво 2 у математици, 52% у читању и 57% у науци. Слично стање је у цијелом региону, па и код нас у Републици Српској.
Резултати упозоравају да проблем више не можемо описивати као питање неколико лошијих школа, неколико лоших наставника или једне неуспјешне реформе. Дакле, говоримо о системском проблему.
Компаративни резултати PISA-теста у Азији
Од oве европске слике одудара резултат азијских образовних система. Овдје ћемо га само напоменути, јер би он захтијевао једну ширу компаративну анализу него што то допушта један текст..
На PISA тестирању 2025. највише резултате у све три основне области — науци, математици и читању — остварили су кинески образовни системи Пекинга, Шангаја, Ђангсуа и Џеђианга, заједно са Сингапуром, док су међу десет најуспјешнијих у све три области били и Јапан, Јужна Кореја, Макао и Тајван. Просјек ОЕCD-а износио је 482 поена из науке, 463 из математике и 461 из читања, док су, примјера ради, Сингапур и Јапан имали 560 и 538 поена из науке, а Сингапур 563 из математике и 535 из читања. Посебно је занимљив податак да је у седам азијских образовних система — Кини, Сингапуру, Тајвану, Макау, Кореји, Јапану и Хонгконгу — удио ученика са највишим нивоима математичке писмености био знатно изнад просјека OECD-а од 8%.
Пад није почео са пандемијом
Једна од најважнијих порука новог OECD извјештаја јесте да се пад у многим системима није појавио тек са COVID-19 пандемијом, како се то дијелом тврдило.
У читању је просјек 35 OECD земаља између 2018. и 2025. пао за око 25 бодова, од чега 11 бодова до 2022. и још 14 до 2025. године. OECD зато упозорава да пандемија не може сама објаснити дугорочни тренд. (OECD)
Још је занимљивије то што OECD повезује слабљење читања са промјенама у дигиталном окружењу, дужим временом проведеним пред екранима и падом читања из задовољства. Удио такозваних „ужурбаних читалаца“, који брзо читају али чешће дају нетачне одговоре, готово се удвостручио између 2018. и 2025. године. (OECD)
Ово није доказ да су телефони „криви за све“. Али јесте снажан разлог да се запитамо да ли се начин на који дјеца данас примају информације промијенио брже него што се промијенио образовни систем. Дјеца имају широк спектар инфрмација које добијају и далеко од тога да нису интелигентнија него претходне генерације, само је питање начина њиховог разумијевања и у којој мјери школски систем са наставним програмима и уџбеницима на одговарајући начин прати те промјене. Дизбаланс је очигледан.
Школа је добила новог ученика
Савремена школа и даље полази од претпоставке да дијете долази у учионицу са релативно сличним искуством као претходне генерације. Али то више није тачно. Дијете данас од најранијег узраста живи у окружењу екрана, кратких информационих форми, визуелних стимулуса, непрекидне доступности садржаја и мање непосредне комуникације. Истовремено се мијењају породичне навике, начин игре, количина кретања, вријеме проведено напољу и начин на који дјеца комуницирају са одраслима и вршњацима.
Зато питање више није само како да промијенимо школу. Морамо поставити и друго: како да промијенимо услове у којима дијете одраста прије школе?
То није исто што и тврдња да је рани развој доказани главни узрок PISA пада. PISA то не доказује. Али савремена истраживања развоја дјеце дају све више разлога да се рано дјетињство не посматра као периферно питање образовне политике.
Кретање није супротност учењу
Овдје долазимо до једне од занимљивијих области савремених истраживања. Систематски прегледи показују повезаност физичке активности и извршних функција код дјеце. Један новији систематски преглед из 2026. године, који је обухватио 20 студија и више од 3.000 дјеце предшколског узраста, нашао је досљедну повезаност аеробне кондиције са бољим исходима извршних функција. (PubMed)
Мета-анализа рандомизованих студија из 2026. године, која је обухватила 31 студију и више од 2.300 предшколаца, такође је пронашла мале до умјерене позитивне ефекте физичке активности на инхибиторну контролу, радну меморију и когнитивну флексибилност. Посебно су занимљиви резултати за игре и активности које истовремено захтијевају кретање и когнитивни ангажман. (PubMed)
То не значи да дијете треба непрекидно „тренирати мозак“. Значи нешто једноставније: учење није само сједење. Дијете мисли цијелим својим искуством — кретањем, говором, додиром, простором, игром, односима са другима и рјешавањем проблема.
Али ни супротна крајност није рјешење
Из овога не треба извести закључак да школу треба претворити у играоницу, нити да је традиционално знање непотребно. Напротив, PISA 2025 показује колико је основно знање важно. Ученици који не разумију текст, не могу га лако анализирати, упоређивати различите изворе или критички процјењивати информације. OECD посебно наглашава пад способности које су важне у дигиталном и AI окружењу: процјењивање информација, повезивање више извора и критичко читање. (OECD)
Зато будућа школа не треба да буде школа без знања. Она треба да буде школа у којој знање поново постаје материјал за мишљење.
Шта онда треба мијењати?
Реформа би, по неким схватањима, требало да се креће у седам праваца. Прије свега, (1) реформа мора почети прије школе. Вртић не треба претворити у школу за малу дјецу. Али га више не можемо посматрати само као мјесто чувања дјеце. Рани развој треба да постане један од централних дијелова образовне политике: језик, говор, игра, кретање, социјална интеракција, саморегулација, истраживање и развој радозналости.
Као друго, потребно је (2) мање енциклопедијског, а више суштинског знања. Наставни програми морају бити рационалнији. Не треба нам школа у којој ученик памти велики број чињеница које не разумије. Али рјешење није ни једноставно „смањити градиво“. Потребно је изабрати темељна знања и дати ученику довољно времена да их разумије, повеже и примијени. А опет, знање треба да буде благо друштва и радост сваког појединца, а не нешто што се намеће.
Треће, (3) читање мора постати темељ цијелог система. Читање није само предмет српског језика. Оно је инфраструктура сваког учења. Ученик који не може да разумије сложен текст има проблем и у историји, и у биологији, и у физици, и у математици. Зато функционална писменост мора бити задатак свих наставника.
Даље, (4) математика мора више да развија мишљење. Математика није само скуп формула и поступака. Она треба да развија способност препознавања односа, процјењивања, моделирања и рјешавања нових проблема.
Потом, (5) технологија мора бити средство, а не окружење које управља учеником. Дигитална технологија није сама по себи ни добра ни лоша. Истраживања показују да је контекст пресудан: садржај, трајање, начин коришћења и присуство одраслих мијењају исходе. Систематски прегледи раног дјетињства налазе негативне повезаности код прекомјерне и пасивне употребе екрана, али и потенцијалне користи код интерактивног и образовног садржаја, нарочито када је укључен родитељ или други одрасли. (PubMed)
Дакле, циљ не треба да буде „школа без технологије“. Циљ треба да буде школа у којој технологија не уништава пажњу, читање и непосредну комуникацију.
Такође, (6) наставник мора бити више од преносиоца информација. У ери вјештачке интелигенције информација је готово бесконачно доступна. Зато вриједност наставника не опада. Она се мијења. Наставник све више постаје онај који учи дијете како да постави питање, како да провјери одговор, како да разликује чињеницу од тумачења, како да чита и како да мисли.
С друге стране, родитељи морају бити дио реформе. Ниједна школа не може сама исправити десет сати дневно проведених уз екран, недостатак сна, недостатак кретања или недостатак разговора.
Зато образовна политика мора бити и политика породичне и друштвене подршке дјетету.
Шта тврди NTC?
Управо у овом простору треба посматрати NTC систем др Ранка Рајовића. Његова јавна кампања, коју води на један популаран начин, изазвала је значајну пажњу. Рајовићева основна интуиција — да рани развој, кретање, игра, моторичке активности, говор, пажња и начини учења морају бити повезани — данас више није необична идеја. Поједини његови нагласци имају значајну подршку у широј научној литератури.
У сваком случају читав NTC систем као јединствена цјелина отвара озбиљну расправу, а сама чињеница да су његова предавања масовно посјећена, говори о важности теме и интересовању родитеља за ова питања.
Прије свега, образовање не треба реформисати због PISA. PISA није циљ образовања, него је један од инструмената којима можемо видјети дио стварности. Јер, ако реформу будемо правили само да бисмо поправили PISA резултат, можемо направити нови проблем. Циљ мора бити шири, да дјеца разумију оно што читају, знају да мисле, могу да рјешавају проблеме, умију да разговарају, сарађују, стварају и самостално уче.
Ако се то постигне, и PISA ће вјероватно изгледати другачије. У сваком случају, обрнути пут — поправљање PISA резултата без поправљања самог искуства учења — не би био довољан.
Криза образовања зато није само питање школе. Она је питање културе одрастања. Управо ту мора почети сљедећа образовна реформа.
Резултати и тврдње NTC програма
У истраживању ширих реакција на Рајовићев NTC програм, наишли смо на доста контраверзи и супротстављених ставова. Важност саме теме захтјева да се помену.
Тако једни тврде да не постоји доказ да велики корпус независних рандомизованих истраживања потврђује NTC као цјеловит програм. Постоји, међутим, једно истраживање повезано са Рајовићем о NTC систему и дивергентној продукцији, али је узорак био само N=23, што је премало да би се из њега извлачили велики закључци о цјелокупном систему. (upr-si.academia.edu)
О NTC систему учења у јавности се често говори у два крајња тона. За једне, он представља важан искорак јер повезује образовање са развојем дјетета, кретањем, игром и начином функционисања мозга. За друге, проблем је у томе што се из појединих налаза неуронауке понекад изводе много шире педагошке тврдње него што их сами докази могу подржати.
У сваком случају, поред ових методолошких мањкавости, неке Рајовићеве тврдње су и за једне и за друге неспорне. То су ставови да је рани развој важан, као и кретање и когнитивни развој, да је игра један од најважнијих механизама раног учења, да прекомјерна и пасивна употреба екрана може бити повезана са слабијим језичким и когнитивним исходима код мале дјеце. Такође, да култура непрекидне брзе стимулације мијења способност дјеце да дуже задрже пажњу и обраде сложену информацију.
Овдје долазимо до суштине проблема који је значајно шири од истраживања NTC-a. Можда највећа вриједност NTC-а није у томе да нам понуди један систем који треба универзално примијенити. Његова већа вриједност може бити у томе што поставља питање које образовни систем више не може избјећи: да ли образовање довољно разумије дијете које образује?
Ако је одговор негативан, онда нам није потребан један нови „метод“. Потребна нам је нова култура образовања. Другим ријечима потребна нам је култура у којој су игра и знање савезници, кретање и мишљење повезани, језик и когнитивни развој неодвојиви, технологија средство, а не замјена за искуство, као и да наставник буде више од преносиоца информација, а вртић прва развојна средина образовног система.
Некада су питања образовног система потпуно једноставна: на примјер, да ли дјеца у школу улазе срећна, а из ње излазе несрећна? Одговор на ово питање је кључ реформе образовања.
Када образовање постане политичко питање
О реформи образовања није могуће озбиљно говорити ако се из разговора изостави политика. Образовни систем није само педагошка установа него и једна од најважнијих институција кроз коју друштво одређује какав ће човјек и какав ће грађанин бити потребан његовој будућности. Зато је питање квалитета школе увијек и питање политичких приоритета: колико се улаже у знање, какви се наставници бирају и награђују, ко одређује наставне програме, колико се вреднује критичко мишљење и, коначно, какво се друштво жели створити?
У нашим условима постоји и једна непријатна хипотеза коју не треба олако одбацити, али је не треба ни претворити у теорију завјере: да политичком систему који почива на краткорочним интересима понекад више одговара пасивно, слабије образовано и економски зависно становништво него самосталан и високообразован човјек. Јефтина радна снага, одлазак најспособнијих, запошљавање по политичким и личним везама и зависност од јавног сектора могу постати дио истог зачараног круга. То, међутим, не значи да постоји доказана намјера политичких елита да производе незнање. Много је реалније говорити о систему подстицаја у којем се краткорочна политичка корист често лакше остварује него дугорочна корист од улагања у знање. У том смислу, политизација образовања се најчешће своди на директну контролу над школом.
Зато се питање реформе школе мора поставити шире: не само како да поправимо наставу, него и какав економски, политички и културни поредак желимо да образовање подржи. Друштво које школује младе да буду само извршиоци туђих послова тешко може дугорочно постати друштво високе продуктивности. Друштво које ствара људе способне да мисле, стварају, истражују и преузимају одговорност ствара и другачију економију, другачије институције и, на крају, другачију политику.
Закључак: од метода ка принципима
Могли бисмо извести закључак да нам PISA 2025 не говори да треба сви да пређемо на NTC, као и да нам неуронаука не даје један универзални метод учења. Оно што нам даје јесте нешто важније: све више знања о томе како се дијете развија и под којим условима најбоље учи.
Образовна реформа будућности зато не би требало да буде потрага за једном методом. Она би требало би да буде изградња система који поштује неколико темељних принципа:
- развој прије репродукције,
- разумијевање прије меморисања,
- кретање прије дугог сједења,
- игра прије преране формализације,
- дубоко читање прије брзог прелиставања,
- стварно искуство прије виртуелне замјене,
- а знање као основу мишљења, а не као његову замјену.
У том контексту NTC може бити дио разговора о будућности образовања. При томе имати у виду да је прави циљ је много шири: направити образовање које је у стању да разумије дијете прије него што од њега затражи да покаже шта зна.
Човјек је више од знања!
Али и више од тога. Образовање у својој суштини није само преношење знања, већ паидеја (грч. παιδεία) — вођење и васпитавање човјека, његово увођење у свијет смисла, вриједности и заједнице. Са паидејом је у непосредној вези морфозис (грч. μόρφωσις), односно обликовање и преображавање личности. Образовање, дакле, није само питање онога шта човјек зна, већ и онога шта (односно ко) он постаје.
У том смислу, знање је неопходан, али не и довољан циљ образовања. Школа не би требало да производи само ученика који посједује одређен корпус информација, већ човјека способног да мисли, расуђује, разликује добро од лошег, разумије другога и преузме одговорност за себе и заједницу. Паидеја даје образовању усмјерење, а морфозис му даје антрополошку дубину: човјек се образовањем не само информише, него се обликује и преображава.
Зато се савремена криза образовања не може мјерити само падом резултата на тестовима знања. Она се мора посматрати и као питање каквог човјека школа данас обликује. Ако образовање изгуби своју паидејску и морфотичку димензију, оно лако постаје технички систем за производњу уско квалификоване радне снаге, умјесто простора у којем се формира слободна, одговорна и цјеловита личност.
Извори
- OECD (2026). PISA 2025 Results, Volume I: Future-Ready Students. OECD Publishing, Paris.
- OECD (2026). PISA 2025 Results: Serbia. Country Note.
- OECD (2026). Student performance in PISA 2025.
- Rajović, R. — NTC system, на Academia.edu.