Његово високопреосвештенство архиепископ севастијски Теодосије један је од најистакнутијих архијереја Јерусалимске патријаршије и један од ријетких Палестинаца на високом положају у православној јерархији Свете земље.
Рођен је 1965. године у селу Ал-Рама у Горњој Галилеји, у православној хришћанској породици. Теологју је студирао на Аристотеловом универзитету у Солуну, гдје је, како сам свједочи, седам година живота на Светој Гори имало снажан утицај на његов духовни и свештенички пут. По повратку у Јерусалим рукоположен је за ђакона, а потом и за свештеника.
У овом разговору говори о свом дјетињству, православном насљеђу, искуству живота у Светој земљи, свом односу према страдању палестинских хришћана, сусретима са Српском православном црквом и патријархом Порфиријем, као и о свом схватању хришћанског позива на мир и правду.
Разговор је водила Марина Кобленц.
Одрастање уз цркву
Можете ли нам рећи нешто о свом породичном насљеђу и да ли је оно на било који начин било повезано са Вашом одлуком да се бавите теологијом и замонашите?
Рођен сам 1965. године у мирном селу Ал-Рама у Горњој Галилеји, између Акре и Сафеда. У селу заједно живе хришћани, муслимани и Друзи, који су дуго његовали односе међусобног поштовања, братства и добросусједства. Одрастао сам у православној хришћанској породици. Са захвалношћу се сјећам своје покојне баке. Као дјечака, водила ме је у цркву и са љубављу охрабривала да служим у олтару. Црква Светог Ђорђа налазила се непосредно преко пута наше породичне куће. Као што су нас родитељи учили шта значи бити вјеран православни хришћанин, тако је и црква постала мјесто на којем смо од најранијег дјетињства учили шта значи служење. За то смо били захвални нашем блаженопочившем пароху, оцу икономосу Николи Хурију, истинском духовном оцу који је у нас усадио вриједности хришћанске вјере.
Истовремено, одрастао сам у дубоко патриотском окружењу, међу људима који су вољели своју земљу, остали чврсто везани за њу и стајали у одбрани угњетаваног палестинског народа. Отац Никола није био само изузетан духовни вођа већ и изванредан примјер националне посвећености и моралног интегритета.
Фото: архиепископ Теодосије Хана као архимандрит, извор: en-academic.com
Студије у Солуну и школа Свете Горе
Како је изгледао Ваш пут ка монаштву и теологији?
Од малих ногу осјећао сам истински монашки позив и дубоку жељу да свој живот посветим служењу Цркви. Отац Никола ме је одвео у Патријаршију у Јерусалиму, гдје сам упознао Његово Блаженство, блаженопочившег патријарха јерусалимског Диодора Првог. Након завршене средње школе 1983. године отишао сам у Грчку православну патријаршију у Јерусалиму. Патријарх Диодор Први послао ме је у историјску Патријаршијску школу на Сионској гори. Током шест мјесеци научио сам основе грчког језика и истовремено дубље ушао у литургијски живот Јерусалимске патријаршије. Сваког дана учествовао сам у поноћној Светој литургији у Цркви Гроба Господњег, односно Храму Васкрсења Христовог.
Касније сам изабрао да студирам теологију на Аристотеловом универзитету у Солуну. Уз академске студије имао сам част да искусим још већу школу — Свету Гору. Провео сам седам година у Солуну и током сваког универзитетског распуста одлазио на Свету Гору. Посјетио сам сваки манастир и упознао огромну већину њених игумана, монаха и духовних отаца. Неки од њих су касније и званично канонизовани, међу њима и Свети Пајсије Светогорац. Универзитет је несумњиво био важан, али Света Гора је постала моја права духовна академија.
Палестински хришћани и њихова домовина
Какав је био одговор хришћанског свијета на страдање хришћана у Светој земљи?
Немогуће је говорити о палестинским хришћанима изоловано од шире палестинске стварности. Палестински хришћани су и хришћани и Палестинци. Као што сваки човјек има право да се поноси својом вјером и својим националним идентитетом, тако то право имају и палестински хришћани. Они су поносни на своју хришћанску вјеру, која је потекла из ове Свете земље. Истовремено су дубоко везани за Палестину, њену земљу и њен народ. Као што се Грци поносе својом домовином, а Руси, Срби, Румуни и други његују свој национални идентитет, тако и палестински хришћани остају дубоко укоријењени и у својој Цркви и у својој домовини. Палестински хришћани пате заједно са свим осталим Палестинцима. Њихова будућност не може бити одвојена од будућности палестинског народа у цјелини.
Фото: архиепископ Теодосије Хана на демонстрацијама са сународницима, извор: middleeastmonitor.com
„Јеванђеље нас учи да не будемо равнодушни“
Како објашњавате хришћански став према страдању палестинског народа?
Наша одбрана угњетаваног палестинског народа не произлази из политичке идеологије. Ми нисмо политичари нити тежимо томе да постанемо политичари. Ми смо слуге једне од најстаријих хришћанских цркава на свијету. Наш хришћански позив рођен је у самој земљи из које је Јеванђеље први пут проповиједано. Управо нас то Јеванђеље учи да не остајемо нијеми и равнодушни пред људском патњом. Оно нас позива да станемо уз сваког угњетаваног човјека и да бранимо све који трпе неправду, бол и прогон.
Молитва за мир
Више пута сте цитирали Христове ријечи: „Блажени миротворци“. Како оне одређују Ваше дјеловање?
Црква се увијек молила за мир и наставиће то да чини. Ипак, мир о којем говоримо није мир предаје, покорности или пристајања на неправду. То је мир заснован на правди и заштити права сваког Палестинца. Наш Господ је рекао: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати.“ Те ријечи не објављујемо само као библијски цитат, већ као начин живота.
Двије државе или једна?
Да ли мир и правду видите као рјешење са двије или са једном државом?
Прије више од тридесет година, када је потписан Споразум из Осла, Палестинци, њихово политичко руководство и Палестинска ослободилачка организација прихватили су идеју двије државе: Државе Израел и Државе Палестине. Међутим, након свих ових година, оно што видимо јесте да су права Палестинаца и даље озбиљно угрожена. Не могу да спекулишем о будућим рјешењима. Оно што могу да кажем јесте да палестинска права не истичу протоком времена. Она морају бити остварена. Палестинци неће подићи заставу предаје и неће прихватити ништа мање од слободног живота у својој домовини, чак и ако је потребно вријеме да се то постигне.
Фото: архиепископ Теодосије Хана са децом, својим епархиотима, извор: facebook.com
„Дар Божији“
Ваше монашко име Теодосије на грчком, односно Аталах на арапском, значи „Дар Божији“. Који дар Божији желите у овом тренутку?
Када сам замонашен, патријарх јерусалимски Диодор Први дао ми је име Теодосије, у част Светог Теодосија Киновијарха, једног од великих оснивача монаштва у Палестини. Молим се да нас Бог све ојача док настављамо своје свједочење у овој Светој земљи. Такође усрдно молим за ваше молитве и за молитве наше вољене Српске православне цркве — за мене, моју Цркву и мој народ — како би пламен вјере наставио да гори снажно у земљи у којој је хришћанство рођено. Молите се за мир и молите се да правда коначно побиједи у овој земљи која жуди и за миром и за правдом.
Јер само мир утемељен на правди може постати трајни мир за све.
Извор: Време, интервју Марине Кобленц са архиепископом севастијским Теодосијем, 15. септембар 2026; пренесено на порталу Живот Цркве.