Од човјека који је откривао државне тајне до свијета у којем су цурење информација, дигитални надзор и информациони ратови постали свакодневица.
„I’m back.“
Само двије ријечи. Без спектакла, превише објашњења или најаве великог повратка. Само фотографија Јулијана Асанжа из Сиднеја и кратка порука објављена 17. септембра на мрежи X.
Послије година тишине, човјек чије је име готово двије деценије било повезано са највећим цурењем државних тајни савременог доба поново се појавио у јавном дигиталном простору. Асанж је касније појаснио да је његов посљедњи лични твит био још 2018. године, док је његов налог у међувремену водила кампања за његово ослобађање.
Повратак зато није само једна кратка вијест са друштвених мрежа. Он подсјећа на једну причу која је започела много прије него што је постала дио дневне политике и која, можда, данас поново добија значење.
Јер Асанж није био само оснивач WikiLeaks-а. Он је постао симбол једног питања које модерна држава тешко прихвата: има ли јавност право да зна оно што власт жели да остане скривено?
Од WikiLeaks-а до Белмарша
Када је WikiLeaks почео да објављује велики број повјерљивих докумената, Асанж је постепено постао једна од најконтраверзнијих личности савременог новинарства. За једне, био је издавач који је јавности омогућио увид у информације које су државе годинама скривале. За друге, био је човјек који је неодговорним објављивањем повјерљивих материјала угрожавао националну безбједност и људе чији су се подаци нашли у документима.
Овај спор никада није био једноставан и управо зато је Асанжева прича толико важна.
Његово правно страдање трајало је више од једне деценије. Након хапшења у Великој Британији 2010. године и шведског поступка који је касније обустављен, Асанж је 2012. затражио азил у амбасади Еквадора у Лондону. Тамо је провео готово седам година. Након хапшења у априлу 2019. године, провео је више од пет година у британском затвору Белмарш, док се водио поступак о његовом изручењу Сједињеним Америчким Државама.
Америчко правосуђе га је теретило за дјела повезана са прибављањем и објављивањем повјерљивих докумената. Оптужница је обухватала 18 тачака, од којих се 17 односило на Закон о шпијунажи. Организације за заштиту слободе медија, међутим, упозоравале су да би такав поступак могао створити преседан према којем би и новинари и издавачи могли бити кривично гоњени због објављивања материјала које су добили од извора.
Амнести интернешенел је његово гоњење описивао као политички мотивисано и упозоравао на посљедице које би његово изручење могло имати за слободу медија. Reporters Without Borders је, такође, оцијенио да случај има озбиљне посљедице по слободу штампе широм свијета. То су, наравно, ставови тих организација, а не правна квалификација коју треба некритички понављати.
На крају, Асанж је 2024. године прихватио споразум са америчким правосуђем. Признао је кривицу по једној тачки која се односила на завјеру ради прибављања и објављивања повјерљивих информација, осуђен је на 62 мјесеца затвора, али му је у казну урачунато вријеме које је већ провео у британском затвору. Потом се вратио у Аустралију.
Тако је, формално, завршена једна од најдужих правних драма савременог новинарства.
Али питање које је Асанж отворио није тиме завршено.
Када је WikiLeaks постао свакодневица
У томе и јесте необичност његовог данашњег повратка. Асанж се враћа у свијет који је драстично другачији од оног у који је ушао прије двадесет година. Тада је главни проблем био како доћи до информације коју држава скрива. Данас живимо у готово супротној ситуацији. Информација нас окружује са свих страна. Документи цуре готово свакодневно. Снимци се појављују на друштвеним мрежама. Државне институције воде сопствене информационе кампање. Анонимни извори објављују материјале. Алгоритми одређују шта ће милиони људи видјети. Вјештачка интелигенција производи текст, звук, фотографије и видео-записе који све теже могу бити разликовани од стварности.
Свијет није постао наизглед транспарентнији, али и непрегледнији, с мноштвом информација за које је све теже утврдити да ли су истините или лажне.
Управо у том свјетлу Асанжева прича данас добија ново значење. Некада је објављивање информација које је власт настојала да сакрије изазивало општу пажњу јавности, док данас та иста јавност, или другачија више не може да разликује оно што је откривено од онога што је произведено да би изгледало као истина.
Повратак у другачији свијет
Тако се Асанж се не враћа само на X. Враћа се у један свијет који је у међувремену попримио многе особине WikiLeaks-а: свијет непрекидног цурења, објављивања, надзора, дигиталних трагова и борбе за контролу информације. При томе је тај свијет је отишао и корак даље. Проблем више није само тајна, него управо тумачење. Није више довољно нешто открити. Треба знати шта то откриће значи, ко га објављује, зашто га објављује, шта је изостављено и у каквом се контексту појављује.
У том смислу, Асанжева прича више није само прича о слободи информације. Она је прича о судбини истине у дигиталном добу. И зато су можда довољне управо оне двије ријечи са којима се вратио:
I’m back.
Човјек се вратио. Али свијет у који се вратио више није исти.