Како су манастири и мале сеоске цркве вијековима чували духовни и културни живот Попова
Попово, које је смјештено на простору крашке депресије између Требиња и Љубиња, на први поглед може изгледати као простор малих села, камена, крша и оскудне земље. Али испод те привидне једноставности налази се један од занимљивијих духовних пејзажа Херцеговине. Њега не чине само велики и познати манастири, него и бројне мале сеоске цркве, често скромне до непримјетности, које су вијековима биле мјеста молитве, сабирања и памћења.
У том смислу Попово није имало само неколико великих духовних средишта. Његову сакралну топографију чинила је густа мрежа манастира, сеоских храмова, црквишта и гробаља. Манастири су били средишта монашког и духовног живота, а мале сеоске цркве његова непосредна веза са народом.
Једно од најзанимљивијих свједочанстава о таквом животу оставио је руски конзул Александар Гиљфердинг, који је 1857. године путовао кроз Херцеговину. Његов запис је драгоцјен не само зато што описује изглед тадашњих цркава него и зато што открива како су оне функционисале у свакодневном животу православног становништва.
Цркве мале као соба
Гиљфердинг је у Дражин-Долу видио једну од таквих сеоских цркава. Била је то мала камена грађевина, толико мала да би се, како пише, могла смјестити у обичну собу. Није било раскошног иконостаса, царских двери, икона, књига ни богослужбених предмета. Све што је било потребно за богослужење чувало се у кућама околних сељака и доносило у цркву када би се служила служба. Црква, дакле, није била празна зато што је заједница била без вјере. Напротив. Њен богослужбени живот био је распоређен између храма и домова.
Гиљфердинг је записао да је у југоисточној Херцеговини било веома много таквих малих цркава. Иако су му изгледале скромно и сиромашно, он је у њима препознао свједочанство о снажној ревности хришћана према богослужењу. О њима су бринули сами сељаци, а понекад би ту обавезу преузео имућнији домаћин „ради спасења душе“.
Тај детаљ можда најбоље објашњава шта су те мале цркве значиле. Оне нису биле само грађевине. Биле су ствар заједничке бриге.
Мрежа храмова око манастира
У вријеме Гиљфердинговог путовања духовни живот Попова био је повезан са неколико великих манастирских средишта, прије свега Завалом, Тврдошем и Дужима, док је у ширем духовном простору значај имао и манастир Добрићево.
Из околних манастира монаси су на велике празнике долазили у мале сеоске цркве. Гиљфердинг наводи да су долазили најмање четири до шест пута годишње. Тако је настајао својеврстан духовни систем: манастир као средиште, село као заједница, а мала црква као мјесто непосредног сусрета народа са богослужењем.
То је било посебно важно у условима у којима су путеви били непроходни, а становништво сиромашно. До манастира није било лако стићи, па би без сеоских храмова богослужење за многе људе било готово недоступно. Гиљфердинг управо зато наглашава њихов значај: захваљујући њима сваки хришћанин овога краја могао је, макар ријетко, да чује богослужење и ријеч Божију.
Манастир Завала
Манастир Тврдош
Манастир Мркоњићи
Манастир Дужи
Попово у мрежи малих храмова
Гиљфердингов запис о Попову показује да је средином XIX вијека постојао читав низ сеоских цркава различитих посвета. Међу њима су биле:
у Пољицама – црква Светог Николе и црква Рођења Светог Јована Крститеља;
у Седларима – црква Светог пророка Илије;
у Грмљанима – црква Светог Николе;
у Орашју – црква Вазнесења Господњег;
у Струјићима – црква Свете Варваре;
У Равном – црква Свете Тројице
У Чваљини – црква Светог Ђорђа;
у Величанима – црква Светих арханђела Михаила и Гаврила;
у Дубљанима – црква Светог Ђорђа;
у Драчеву – црква рођења Пресвете Богородице;
у Дријењанима – црква Успења Пресвете Богородице;
у Мркоњићима – црква Светог Николе;
у Туљу – црква Вазнесења Господњег;
у Месарима – црква Светог Илије;
у Буђенима – црква Светог архиђакона Стефана;
у Жакову – црква Светог Јована.
Овај попис не треба схватити као коначан каталог свих храмова који су кроз историју постојали на простору Попова. Он прије свега показује каква је била мрежа живих сеоских цркава у времену које је Гиљфердинг затекао и описао.
А изван тог ужег оквира Попова налазе се и храмови који припадају ширем духовном и историјском простору ове области. Међу њима посебно мјесто имају црква Рођења Светог Јована Крститеља у Горњем Храсну и црква Светог Василија Острошког у Мишљену. Оне својим положајем и историјским слојевима додатно показују колико је овај крај био густо испуњен мјестима сакралног памћења.
Црква у Горње Храсну, порушена у посљедњем рату
Црква Светог Василија Острошког у Мишљену
Када су књиге живјеле у кућама
Посебно је драгоцјен један други Гиљфердингов запис. Поменули смо да ако монаси не би са собом донијели јеванђеље и друге потребне богослужбене књиге, у црквама су коришћени комади старих рукописа из XVI и XVII вијека или штампане србуље које су чували сами сељаци.
Књига, дакле, није била нешто што је припадало само манастиру. Она је живјела и у народу. Чувала се у кућама, преносила и употребљавала онда када је било потребно. У условима сиромаштва, несигурности и оскудице, једна стара књига или рукописни лист постајао је дио живог памћења заједнице.
Зато се историја малих цркава не може одвојити од историје кућа које су их чувале, породица које су о њима бринуле и људи који су у њих доносили оно што је било потребно за службу.
Између ратова, болести и сиромаштва
Континуитет овог живота није се одвијао у мирним околностима. Попово је, као и цијела Херцеговина, било изложено ратовима, миграцијама, сиромаштву, епидемијама и природним непогодама. Судбина граничног подручја које је често било на размеђу утицаја великих сила, обиљежила је ово подручје још од најстаријих времена, па преко турске окупације, до два свјетска рата, а посебно другог када је Попово са околином претприло тешко страдање и геноцид.
У таквим околностима храм је имао значење које је превазилазило његов тополошки и архитектонски значај. Он је био мјесто на којем је заједница поново успостављала свој ред након времена страдања. У њему су се људи молили, крштавали, вјенчавали и сахрањивали своје мртве; око њега су се чувала гробља и породична памћења. Тако је и у данашњем времену на које су ратови и миграције оставиле трага на популацију која настањује овај простор.
Људи овог краја су увијек носили снажан осјећај припадности, а црквени живот је увијек пробијао из дубине насљеђа, па и када су у неким периодима цркве биле запуштене и запустјеле. Зато је Гиљфединг био у праву. Чак и када би храм био мален, његов значај није био мали. Овај руски путописац је управо то интуитивно препознао. Посматрајући сиромашне сеоске цркве, он је запазио и њихов шири утицај на становништво, повезујући их са просвјећеношћу, бистрином и свјесним осјећајем вјере који је препознао код овдашњих православних хришћана.
Обнова храма у Горњем Храсну
Мјеста која памте
У Попову зато није довољно гледати само велике манастире.
Манастир је видљиво средиште. Али континуитет се често најбоље препознаје у малим мјестима: у каменој цркви на крају села, у старом гробљу, у икони која се генерацијама чува у породици, у књизи која је преживјела ратове и пресељења, у имену светитеља које једно село носи вијековима.
Таква мјеста не говоре гласно. Немају велике куполе и монументалне зидове. Понекад немају ни много тога што би савремени посматрач назвао умјетничким благом. Али управо зато њихова прича може бити дубља. Оне свједоче о култури која није живјела само у великим центрима, него у свакодневици обичних људи. О вјери која није зависила од раскоши храма. О памћењу које се преносило са куће на кућу и са покољења на покољење.
И зато се Попово може читати и као једна велика карта малих светих мјеста.
Од Завале, Тврдоша, Дужи и Мркоњића до најмање сеоске цркве, од старих црквишта до храмова који и данас сабирају народ, протеже се једна иста нит: потреба да се свијет не само настани него и осмисли, да се памти и да се даље пренесе оно што је претходно покољење примило од својих предака.
Гиљфердинг је ту нит видио још 1857. године. Видјевши мале камене цркве које би, како је записао, могле стати у једну обичну собу, он је у њима ипак препознао нешто много веће од њихових зидова.
Мала мјеста понекад чувају највећи континуитет.
Извори:
Александар Гиљферинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972.
Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске, Видослов, Београд–Требиње, 2020/2021.