„У овом циклусу, оскудица поставља доњу границу, геополитика горњу, а маргинална барела одређује цијену.“ (Шан Саид, главни економиста Juwai IQI)
Како енергетска криза мијења друштвене односе, политичке изборе и однос према Русији
Енергетска криза се обично мјери цијеном барела, кубног метра гаса или литра горива. Али њене најдубље посљедице не виде се на берзама. Оне се појављују у друштву. Када енергија поскупи, поскупи превоз, производња и храна. Када то потраје, мијења се начин на који људи доживљавају сопствени живот, економију и власт. Питање енергије тако постепено престаје бити техничко питање економске политике и постаје питање социјалне правде, политичког повјерења и избора друштвеног правца.
Нова нафтна криза управо то показује.
Према Међународној агенцији за енергетику, глобално тржиште нафте и посебно дизела тренутно је под снажним притиском. Извоз дизела из Русије, земаља Блиског истока и Азије знатно је мањи него раније, док су залихе ограничене. IEA упозорава да губитак руских количина додатно затеже глобално тржиште дизела.
Али најзанимљивије питање није колико ће коштати сљедећи барел. Тиме нека се баве економисти или они који управљају кризом. Нама је важније шта се дешава са друштвом када енергија више није јефтина и предвидљива.
Када рачун за енергију постане политички рачун
За већину људи економија није БДП, берзански индекс или каматна стопа. То су обичном човјеку неразумљиве статистике. Економија је за њега рачун за струју, цијена горива, цијена хране и новац који остаје на крају мјесеца. Тада, поред удара на животни стандард, енергетски шок има необично снажан политички ефекат.
Влада може објашњавати да су узроци кризе глобални, да су поремећени међународни токови или да је цијена нафте одређена на свјетском тржишту. Али грађанин кризу не доживљава на свјетском тржишту. Он је доживљава на бензинској пумпи и у продавници. Ту настаје прелаз од економског ка политичком питању:
Ко плаћа цијену кризе?
Ако држава субвенционише гориво, трошак се преноси на јавне финансије. Ако не интервенише, већи трошак плаћају потрошачи. Ако уведе нове порезе на фосилна горива, цијена енергетске транзиције постаје видљива грађанима. Дакле, у сваком случају, неко плаћа. Другим ријечима, енергетска политика све више постаје политика расподјеле.
Ко плаћа енергетску транзицију?
Ово је можда најосјетљивије друштвено питање.
На ширем плану би се могло рећи да је Европа смањила зависност од једног снабдјевача, али није смањила зависност од саме енергетске геополитике.
Европа жели да смањи зависност од фосилних горива и руске енергије. Европска комисија наводи да је удио руске нафте у увозу сирове нафте ЕУ пао са 27 одсто на почетку 2022. на око 2 одсто у 2025. години. Истовремено је Европа значајно смањила и зависност од руског гаса. То је велика промјена. Могло би се рећи да је Европа смањила зависност од једног снабдјевача, али није смањила зависност од саме енергетске геополитике.
На унутрашњем плану економска цијена те промјене није равномјерно распоређена. Домаћинство које може да угради соларне панеле, купи електрични аутомобил или побољша изолацију куће има другачије могућности од домаћинства које живи од једне плате и свакодневно путује старим аутомобилом на посао.
Зато се питање зелене транзиције све више претвара у питање ко може да је приушти, а ко не може. А када се политика која је замишљена као дугорочна промјена повеже са непосредним растом трошкова живота, отвара се простор за политички отпор.
Од цијене горива до избора
Најбољи примјер тренутно је Њемачка.
На покрајинским изборима 20. септембра 2026. у Мекленбургу-Западној Померанији и Берлину, питања трошкова живота, економске несигурности и индустријских радних мјеста била су дио ширег незадовољства, али и централно питање у кампањама. AfD је у Мекленбургу-Западној Померанији постала најјача странка, а енергија је била једна од тема њене политичке кампање. Странка се залаже за јефтинију енергију и повратак руском гасу.
Истовремено је њемачка влада најавила мјере за смањење цијене горива, показујући колико брзо енергетско питање може постати питање политичког опстанка и изборног притиска. То не значи да је енергетска криза сама по себи довела до изборног резултата. Политичко понашање има више узрока.
Али показује нешто друго: цијена енергије може постати носилац ширег незадовољства. Грађанин који је незадовољан цијеном горива може истовремено бити незадовољан порезима, миграционом политиком, индустријском политиком или начином на који влада води спољну политику. Енергија тада постаје једна од тачака у којој се различита незадовољства спајају.
Русија: економија између тржишта и геополитике
У том контексту посебно је сложен однос према Русији. Русија остаје велики произвођач нафте и значајан учесник свјетског енергетског тржишта. Истовремено, Европа је послије 2022. године систематски смањивала зависност од руских енергената. Али, тај процес сада има и своју унутрашњу политичку цијену. За један дио европске политике, зависност од Русије представља безбједносни ризик који треба што више смањити. За други дио политичког спектра, високи трошкови енергије постају аргумент да је политика наглог прекида енергетских веза била прескупа.
Важно је, међутим, разликовати двије ствари. Енергетска зависност и енергетска сарадња нису исто што и политичко савезништво. Друштво може истовремено сматрати Русију геополитичким ривалом и постављати питање да ли је економски рационално потпуно прекинути одређене трговачке везе. Ти гласови данас у Европи постају све снажнији. Они који их нису чули већ плаћају цијену на изборима.
Управо ту енергетска криза ствара једну од најтежих политичких дилема Европе: како помирити безбједност, економску конкурентност и цијену енергије.
Оно што је евидентно јесте да енергетска криза више није само питање цијене енергената. Она показује границе идеје о европској аутономији у свијету у којем су енергија, рат, трговачки путеви и геополитичка моћ нераздвојно повезани. Мишала Маркусен, главна економисткиња Société Générale, у анализи из јуна 2026. пише да је Европа, за разлику од 2022, била боље припремљена за нови геополитички енергетски шок, али додаје да „постизање стратешке енергетске аутономије остаје од суштинског значаја“. Али, времена је очигледно све мање и грађани губе стрпљење.
Повратак државе
Још једна посљедица кризе је повратак државе у економију.
У времену стабилних цијена од државе се тражи да што мање интервенише. Али када цијене енергије нагло расту, грађани очекују реакцију државе. Европска комисија је управо због актуелног раста цијена припремила мјере за подршку домаћинствима и компанијама, посебно најугроженијим групама. Али, буџети европских држава су значајно лимитирани, с једне стране све израженијом економском кризом, али, с друге стране, све већим издвајањима за рат у Украјини, из којег се САД измичу.
Тако енергетска криза мијења и однос према самој држави. Од државе се поново очекује да не буде само регулатор тржишта него и гарант економске сигурности.
Енергетска криза као криза повјерења
Можда је зато најдубља посљедица енергетске кризе управо криза повјерења.
Када грађани годинама слушају да ће енергија бити све чистија, доступнија и сигурнија, а затим се суоче са наглим растом цијена, природно се поставља питање: ко је погријешио у процјени?
Исто важи и за другу страну. Када политичари кажу да је одређена енергетска политика неопходна због безбједности, грађани могу питати колико ће их та политика коштати. Ту више није довољно рећи да је одређена одлука економски или геополитички оправдана. Потребно је објаснити ко сноси њен трошак, колико дуго и зашто.
При томе, човјек новог времена показује све мање слуха за оправдавање ратних сукоба, посебно онда када се њихове посљедице непосредно одразе на квалитет свакодневног живота. Савремени човјек тешко прихвата идеју да дуготрајни политички конфликти, без обзира на њихове разлоге и циљеве, треба да буду плаћени смањењем животног стандарда, вишим цијенама и неизвјесношћу.
Спремност грађана да дуго подносе економске жртве због конфликтних политика својих влада зато има своје границе. Што је рат удаљенији од непосредног искуства грађана, а његова економска цијена видљивија у свакодневном животу, то се снажније поставља питање његове оправданости.
Енергетска криза ту има посебну тежину. Када се геополитички сукоб преведе у цијену горива, гријања, хране и транспорта, спољнополитичка одлука престаје бити нешто апстрактно. Она улази у породични буџет. А када политика уђе у породични буџет, она неизбјежно постаје и питање повјерења.
То је суштина демократског проблема енергетске кризе.
Крај ере јефтине енергије?
Можда да, а можда и не. Доста тога зависи од политика влада великих сила. Цијене нафте могу поново пасти. Производња се може опоравити, тржиште се може прилагодити, а нови извори енергије могу постепено смањивати значај фосилних горива.
Али једна ствар се већ промијенила. Енергија више није невидљива позадина економије. Постала је видљива у породичном буџету, у индустријској политици, у изборним кампањама и у расправама о спољној политици. Зато питање енергије више није само колико кошта литар дизела. Постало је важније ко плаћа цијену енергетске сигурности, ко одређује њен правац и колико је друштво спремно да плати за политичке изборе које прави.
У том смислу, енергетска криза није само економски поремећај.Она је тест односа између тржишта и државе, богатих и сиромашних, центра и периферије, економије и геополитике — па и између грађана и власти. Јер, када енергија поскупи, не поскупљује само живот, мијењају се и политичка очекивања људи.