Постоје тренуци када се прошлост не враћа зато што смо покушали да је се сјетимо. Она се врати сама. Довољан је неки наиизглед споредан подстицај: мирис, звук, поглед, додир или укус да се изненада пред нама отвори читав један свијет за који смо мислили да је давно нестао.
Један од најпознатијих таквих тренутака у историји књижевности догодио се уз шољу чаја и комад мале француске посластице — мадлене.
Марсел Пруст у првом дијелу свог великог романа У трагању за изгубљеним временом, у поглављу „Комбре“, описује зимско вече када приповједач, не нарочито расположен, узима чај и у њега умаче комад мадлене. Приноси је устима и, чим осјети њен укус помијешан са чајем, обузима га необично осјећање.
Он у првом тренутку не зна шта се догодило. Није се свјесно присјетио неког догађаја. Није покушао да дозове слику из дјетињства. Укус је, напротив, нешто покренуо дубље од вољног сјећања. И тада почиње повратак. Из тог једног укуса постепено израња Комбре — мјесто његовог дјетињства, кућа, собе, башта, улице, црква, људи, недјељна јутра и, нарочито, слика његове тетке која му је некада давала управо такав комад мадлене уз чај. Један мали чулни доживљај одједном постаје врата кроз која се враћа читав један живот.
У томе и јесте Прустово умијеће. Тим необични описом једног тренутка он показује да памћење није увијек оно чега се свјесно сјећамо. Понекад најдубље памтимо управо оно што нисмо могли да призовемо када смо то покушавали. Прошлост не мора бити уништена зато што је више не можемо дозвати. Она може остати негдје дубоко у нама, чекајући на један мирис, укус или звук који ће је поново учинити живом.
Пруст зато прави разлику између памћења којим управљамо и једне друге врсте памћења — онога што ће се назвати нехотичним памћењем. Прво нам даје чињенице о прошлости. Друго нам, понекад, враћа саму прошлост. Али, та нехотичност никада није случајна.
Није исто рећи да се сјећам свог дјетињства и да сам се одједном поново осјетио како је било бити дијете. У првом случају знамо нешто о ономе што је било. У другом случају прошлост на тренутак поново постаје садашњост.
Зато Прустова мадлена није само прича о једној посластици. Она је прича о времену које смо сматрали изгубљеним. Она говори да ништа од онога што смо заиста дубоко проживјели није сасвим изгубљено. Остају лица која смо давно престали да виђамо, куће којих више нема, улице којима више не пролазимо, гласови које више не чујемо, љета која су давно прошла. Понекад чак и читави периоди живота за које мислимо да су нестали из нас.
А онда се догоди нешто сасвим „безначајно“. Осјетимо мирис старе куће, чујемо неку пјесму, препознамо укус јела које је некада правила наша мајка или прођемо поред неког мјеста. И изненада се пред нама отвори нешто за шта смо мислили да је заувијек прошло. Као да вријеме није нестало. Само је чекало.
Пруст нам зато поставља и једно дубље питање о томе колико заиста живимо у тренутку у којем живимо, а колико од онога што проживимо тек касније откријемо као дио свог живота. То може бити и питање пуноће живота или његове испразности које одређује наше сјећање. Али, прошлост памти и једно и друго, насупрот наше свијести која некада потискује њене садржаје или их је сматрала неважних.
Јер човјек не живи само оно чега је у датом тренутку свјестан. Понекад тек годинама касније разумије значај неког сусрета, једног љета, једне куће, једног разговора или једног обичног поподнева. Тек када прође, схватимо да је то био живот. Управо зато је питање памћења истовремено и питање пуноће живота. Не памтимо нужно најважније тренутке зато што су били велики. Понекад највећи дијелови нашег живота стану у нешто сасвим мало: у укус мадлене, мирис књига, звук звона, боју неба изнад једног мјеста или реченицу коју нам је неко давно рекао.
Пруст је у том малом тренутку открио велику ствар: изгубљено вријеме никада није оно што је прошло, већ оно за шта још нисмо открили да је остало у нама. А када се врати, не враћа се само успомена. Враћамо се и ми — ономе што смо некада били.