У једном од својих текстова о религији Артур Шопенхауер води необичан разговор између двојице саговорника: Демофела и Филалета. Њихов дијалог није само расправа о религији. Испод питања о вјери, догми и цркви налази се много дубље питање: шта философија може да понуди човјеку, а шта религија?
Филалет говори из перспективе философа. Њега занима истина и начин на који до ње долазимо. Философија, ако жели да остане философија, не може прихватити неку тврдњу само зато што је света, древна или подржана ауторитетом. Она мора да пита, да сумња, да разликује и да испитује.
Демофел гледа из другог угла. Он не брани религију зато што би њене догме биле философски докази, него зато што религија има задатак који није истовјетан задатку философије. Она се обраћа човјеку који није само разум, него биће које страда, нада се, страхује, воли, гријеши и тражи смисао.
Зато је Шопенхауеров проблем занимљив и данас. При томе се може из више разлога проблематизовати однос религије и философије који је на Западу углавном посматран кроз супротстављање.
Два начина трагања
Модерни човјек је, дакле, навикао да ова два питања раздваја. Философију ставља на страну разума, религију на страну вјере, па се онда претпоставља да између њих нужно постоји сукоб.
Али та подјела није била толико очигледна у свијету у којем је настала хришћанска мисао.
За античког философа питање истине није било само академско питање. Философија је била и начин живота. Није било довољно знати шта је добро, него је требало према добру и живјети. Није било довољно говорити о мудрости, требало је постати мудар.
Зато се рано хришћанство није појавило у свијету у којем је већ постојала јасна граница између „философије“ и „религије“. Хришћани су ушли у већ постојећи философски свијет и морали да одговоре на питање које ће се касније непрестано враћати: какав је однос између онога што човјек може спознати разумом и онога што прима као откривење?
Један од првих хришћанских мислилаца који је то питање поставио био је Јустин.
Јустин: хришћанство као философија
Јустин Мученик био је философ прије него што је постао хришћанин. У хришћанству није видио напуштање философског трагања, већ његово довршење.
За њега је пресудан појам Логоса.
Грчка философија је вијековима трагала за логосом као разумом, начелом или смисленим поретком стварности. Западна теологија је ту синтагму додатно сузила и изгубио се један дјелатни елемент творења истине, која је сада редукована искључиво на рационалну операццију. Јустин сада говори о Логосу на радикално другачији начин: Логос није само принцип који разум може открити. Логос је постао човјек.
Ту се мијења читав хоризонт питања. Философија може тражити истину. Али хришћанство тврди да истина није само нешто што треба пронаћи, већ да је у Христу постала лична стварност. Зато Јустин може да говори о „сјеменима Логоса“ присутним међу људима и у различитим философским традицијама. Оно што су философи могли назрети није без вриједности. Али за Јустина постоји разлика између дјелимичног увида и пуноће откривења.
Хришћанство зато није морало да каже: Атина је погрешна, Јерусалим је у праву. Много исправнија тврдња била је: оно што је Атина тражила, Јерусалим открива у личности Христа.
Од појма до личности
Овдје се већ види зашто однос философије и религије није могуће свести на сукоб разума и вјере.
Философски појам може говорити о истини. Хришћанска теологија говори о Логосу. Али Логос у хришћанском искуству није безлична апстракција. Он је личност. То је једна од најдубљих промјена коју хришћанство доноси у грчки философски свијет. Није више ријеч само о томе да човјек сазна нешто о стварности. Питање постаје како човјек ступа у однос са стварношћу која му се открива.
Зато ће каснија патристичка мисао непрестано користити философски језик, али га истовремено помјерати изнутра. Кападокијски Оци, на примјер, не одбацују појмове. Напротив, управо захваљујући прецизности философског језика могу да говоре о разлици између суштине и личности, о Тројици и о начину на који се може говорити о Богу.
Али истовремено знају да појам није исто што и стварност на коју упућује. Ту се појављује једна граница коју философија сама по себи не може једноставно уклонити.
Граница појма
Говорити о Богу значи користити језик. Али Бог није један предмет међу другим предметима о којем би човјек могао стећи потпуно знање.
Зато патристичка теологија развија и свој апофатички моменат. Апофатика није тврдња да се о Богу не може ништа рећи. Она је прије свијест да оно што можемо рећи није Бог исцрпљен нашим ријечима. Философски језик је неопходан, али није свемоћан. И ту је можда једна од најважнијих разлика између философског питања и хришћанског искуства. Док философија пита шта је истина у смислу њеног појма, теологија када говори о истини превазилази сваки наш појам.
А Оци су додатно питали и како живјети у односу са том истином.
Шопенхауер и Оци
Из ове перспективе Шопенхауеров дијалог постаје занимљив на један други начин.
Он је уочио стварну разлику између философије и религије: философија тражи истину путем мишљења, док религија тумачи свијет посредством слика, симбола, прича и догми које могу бити разумљиве и онима који нису философи. Он каже: “Филозофи су за мали број људи, за одабране, а оснивачи религија за много њих, за човечанство у најширем смислу.”
Али патристичко искуство показује да ту разлику не морамо разумјети као једноставну подјелу на малобројне који мисле и мноштво које вјерује.
Јустин, Климент Александријски, Кападокијци и Максим Исповједник нису били противници философије. Њихов проблем био је другачији: шта се дешава са философским питањем када се оно сусретне са откривењем? Они су сматрали да се ту не укида разум, нити философско насљеђе. Али да се мијења њихово мјесто. Философија више није посљедња инстанца, али није ни непријатељ. Она може поставити питање, очистити појмове, разликовати и продубити мисао. Али хришћанство тврди да постоји нешто што није резултат философског закључивања: откривење Бога човјеку.
И зато однос философије и религије можда није најбоље описати као однос разума и вјере. Прије би се могло рећи да је то однос трагања и откривења, питања и одговора, појма и личности.
Шопенхауеров Демофел и Филалет остају унутар једне од најстаријих европских расправа. Више од саме суштине и садржаја дијалога, њена трајна вриједност je управо у томе што нас подсјећа да философија и религија не постављају увијек исто питање. Философија жели да разумије, а религија тражи да се човјек сусретне са оним што исповједа као коначну стварност.
Између та два покрета остаје простор за једно од најстаријих питања европске мисли: да ли се истина може само спознати — или се мора и живјети?
Извор: Artur Šopenhauer, O religiji, Edicija, Novi Banovci, 2022.