О побуни која је постала традиција
Свако вријеме има своје побуне. Неке нестану готово без трага, друге преживе своје вријеме и уђу у историју, а постоје и оне које доживе необичну судбину: оно што је некада било побуна постане традиција.
Тако се у музејима данас чувају дјела која су некада настајала против музеја. На универзитетима се изучавају покрети који су презирали академизам. У школским уџбеницима читају се аутори који су својим језиком и формом рушили књижевне норме свога времена.
Историја умјетности има необичан дар да највеће побуњенике претвори у класике. Зато нам је занимљиво да најприје испитамо шта се тачно догоди у том тренутку и када авангарда престаје да буде авангарда.
Бити испред свога времена
Ријеч авангарда је првобитно означава војну претходницу или онај дио војске који иде испред главнине. У култури је значење слично: авангарда је онај који иде испред свога времена.
Али то „испред“ није само временска одредница, него има и једно дубље значење које није само нешто ново. Оно казује нешто много радикалније, да оно што се до сада сматрало умјетношћу више није довољно. Почетком XX вијека тај осјећај постаје снажан као ријетко када. Свијет се убрзава, градови расту, машине мијењају човјеково искуство простора и времена, фотографија мијења однос према реалистичком представљању, а филм отвара потпуно нови начин гледања.
Стара правила почињу да изгледају као правила једног свијета који више не постоји.
Када је рушење постало умјетност
Можда је један од најпознатијих примјера Марсел Дишан. Када је 1917. под називом Фонтана изложен индустријски произведен писоар, није било најважније питање да ли је предмет лијеп. Питање је било много непријатније:
Ко одлучује шта је умјетност?
Јер, ако умјетничко дјело не мора бити ручно направљено, ако не мора бити лијепо, ако не мора чак ни представљати нешто — шта онда остаје од старе дефиниције умјетности? Дишанов гест није био само необичан. Он је био питање упућено читавом систему. Тако је дјело које је требало да доведе у питање институцију умјетности данас постало један од најпознатијих примјера историје модерне умјетности.
Побуна је ушла у музеј.
Од скандала до канона
Исти процес можемо видјети код многих авангардних покрета. Кубисти су промијенили начин на који посматрамо предмет. Малевич је сводио слику готово до саме границе представљања.
Казимир Маљевић, Енглез у Москви
Надреалисти су у умјетност увели сан, случај, подсвијест и неочекиване спојеве. Дадаисти су довели у питање саму идеју умјетничког дјела. Арнолд Шенберг је довео у питање музички систем који је европска традиција градила вијековима. Оно што је некада изгледало као напад на умјетност временом је постало њена историја.
И ту се догодило нешто готово неочекивано: неприхваћено је постало прихватљиво, провокација је постала примјер, а побуна је постала лекција.
О контроверзној личности Шенберга у његовом времену најбоље свједочи он сам. На једно питање да ли је он “тај озлоглашени Шенберг,” он је одговорио: “Да господине, јесам… Нико није хтио бити, неко је морао бити, па сам себи допустио да то будем ја.”
Када музеј прихвати побуну
Музеј је можда најзанимљивије мјесто за разумијевање овог парадокса. Јер, он чува оно што је прошло провјеру времена. Али авангарда је, бар у почетку, усмјерена против онога што је већ прихваћено.
Зато у музеју можемо видјети једну необичну слику: институција чува дјела која су некада настала против институције.
И ту нема нужно противрјечности. Музеј је побуни дао оно што јој је било потребно да преживи: памћење. Без музеја, архива, историје умјетности и образовања многи радикални покрети могли би остати само краткотрајни догађаји. Институција, дакле, истовремено нешто одузима авангарди и нешто јој даје. Одузима јој непосредну провокацију, а даје јој трајање.
„Музеји и гробља!“ — један од најпознатијих узвика футуризма био је усмјерен против културе која је живјела у сјећању на прошлост. Филипо Томазо Маринети је 1909. године у Футуристичком манифесту захтијевао раскид са музејима, академијама и култом прошлости. Више од једног вијека касније, футуристи су управо у музејима постали дио културног памћења.
Побуна не може бити вјечна
Ако свака успјешна авангарда временом постаје дио традиције, шта онда значи бити авангардан? Може ли авангарда уопште преживјети сопствени успјех?
Јер док је нешто ново, оно има снагу изненађења, али када постане познато, изненађење нестаје. Када већ почне се изучава, добија контекст, а када се институционализује, добија своје мјесто и постаје дио поретка.
Авангарда тако пролази необичан пут: од нечега што не припада систему и што га руши до нечега што улази у сам систем и инстутуционализује се.
Од побуне до робне марке
Савремено доба је тај процес додатно убрзало. Некада је било потребно много времена да једна умјетничка провокација постане прихваћена. Данас се граница између побуне и тржишта може прећи готово тренутно. Радикални стил постаје мода, мода постаје производ, а производ постаје бренд.
Тако оно што је требало да буде изван система постаје дио система. Другим ријечима, систем више не мора да побиједи побуну. Он је може — усвојити.
Побуна тада не нестаје, него постаје стил.
Традиција није супротност авангарди
Ипак, било би погрешно због тога традицију посматрати као супротност авангарди. Јер традиција није само оно што је старо. Традиција је оно што је преживјело вријеме. А све што је данас традиција некада је морало бити ново. Тада су и данас највећи класични писци били савремени, а најзначајнији умјетници непознати. Некада су форме које данас сматрамо класичним представљале прекид са оним што им је претходило.
Зато се однос авангарде и традиције не може свести на једноставну супротност. Авангарда руши границе, а традиција чува оно што је након рушења остало вриједно. Једно отвара могућности, друго их памти.
Класика је некадашња садашњост
Зато класику не треба разумјети као нешто што је одувијек било велико. Класика је, прије свега, некадашња садашњост која је преживјела своје вријеме.
То је важно јер ми често прошлост посматрамо као да је одувијек била јасна. Знамо ко су били велики писци, која су дјела постала класична и који су покрети промијенили умјетност. Али људи који су живјели у том времену нису имали ту перспективу. Они нису знали шта ће преживјети, нити знали шта ће нестати. Нису знали шта ће једног дана стајати у музеју, а шта ће бити заборављено.
И управо зато свака генерација има свој тренутак авангарде.
Шта ће наша побуна постати?
То је можда најзанимљивије питање које нам историја авангарде оставља. Оно не гласи: ко је данас авангарда, него шта ће од онога што данас изгледа необично, неприхватљиво или сувише радикално једног дана постати дио традиције?
На то питање је скоро немогуће одговорити. Јер традиција има једну особину коју садашњост нема: она је већ прошла кроз суд времена. Ми живимо у садашњости и зато не видимо њене коначне границе. Можемо само стварати, побуђивати питања и помјерати границе. Вријеме ће одлучити шта ће од тога остати.
А можда је управо то највећа иронија авангарде, да жели да побјегне од традиције, а ако преживи — постаје традиција или класика.
Тако ће и данашње побуне једног дана неко препознати као класику.