Поводом предавања проф. Христоса Арабатзиса у Бриселу
У вријеме када се готово свако питање све чешће поставља у контексту вјештачке интелигенције, дигиталних технологија и убрзаног преображаја начина на који читамо, учимо и комуницирамо, једно наизглед старо питање добија нову актуелност: шта нам данас могу рећи текстови Светих Отаца?
Управо том питању било је посвећено уводно предавање нове академске године Института православне теологије „Апостол Павле“ у Бриселу. Професор др Христос Арабатзис, професор хришћанске књижевности на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, 15. септембра 2026. године одржао је предавање под насловом „L’intemporalité des textes patristiques à l’ère numérique“ — „Актуелност патристичких текстова у дигиталном добу“. Предавање је одржано на француском језику, а након њега је услиједила дискусија са публиком.
Према извјештају Архиепископије Белгије, Арабатзис је говорио о значају и домету мисли Светих Отаца у свијету који дубоко преображавају дигиталне технологије, а посебно развој вјештачке интелигенције. Та тема, међутим, превазилази оквир једног академског предавања. Она отвара питање односа између традиције и садашњости, између текста и његовог тумачења, између знања и мудрости — а можда, коначно, и између човјека и машине.
Шта значи да је један текст актуелан?
Када кажемо да је неки древни текст „актуелан“, то не значи да у њему морамо пронаћи директан одговор на свако питање савременог свијета, сматра Арабатзис.
Свети Оци нису писали о интернету, алгоритмима, друштвеним мрежама или вјештачкој интелигенцији. Њихов свијет био је другачији, као што су другачији били њихови језик, политички поредак, образовни систем и културни хоризонт. Па ипак, између нашег и њиховог времена постоји нешто што није нестало. То је питање човјека.
Шта је човјек? Шта значи познавати истину? Како разликовати знање од мудрости? Како разумјети слободу? Шта значи бити личност? Како човјек треба да живи са другим човјеком?
То су питања која не застаријевају зато што се мијењају историјске околности. Зато актуелност патристичких текстова није у њиховој способности да нам понуде техничке одговоре на савремене проблеме, већ у томе што нас враћају темељним питањима која стоје иза тих проблема.
Од текста до тумачења
Ту се отвара и једно дубље питање: шта значи читати?
Савремени човјек никада није имао толико текстова на располагању. Књиге, архиве, библиотеке и рукописи данас су доступни на начин који је ранијим генерацијама био готово незамислив. Али доступност текста није исто што и његово разумијевање. Дигитални свијет омогућио је да за неколико секунди пронађемо цитат Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Максима Исповиједника или Јована Дамаскина. Можемо упоредити различита издања, претраживати огромне корпусе текстова и успостављати везе које су раније захтијевале године рада.
Али, каже Арабатзис, једно питање остаје: да ли информација о тексту представља и његово разумијевање? Ту се разлика између информације и знања показује у пуном значењу. Машина може пронаћи одређену ријеч у тексту. Може је повезати са стотинама других појава. Може препознати сличност између два пасуса, направити сажетак или понудити различита тумачења.
Али читање није само проналажење информације. Читање је сусрет.
Патристичка традиција као живо предање
Професор Христос Арабатзис се управо овим питањима бави у значајном дијелу свог научног рада. Према његовом академском профилу Аристотеловог универзитета у Солуну, његово научно подручје обухвата увод у црквену књижевност и тумачење Отаца, као и интерпретацију хришћанских текстова и необјављених текстова из периода од XIII до XIX вијека.
Посебно је значајан његов рад на питању тумачења и погрешног тумачења патристичке традиције. У једној од својих студија Арабатзис настоји да систематизује херменеутичке критеријуме који се могу пронаћи у самој патристичкој књижевности. То је важно и за наше питање. Јер традиција није исто што и архива. Архива чува оно што је било. Традиција, међутим, преноси оно што и даље може да буде присутно.
У том смислу, актуелност Отаца не треба тражити у покушају да њихове текстове насилно „преведемо“ у језик савремених технологија. Напротив, потребно је омогућити да њихова питања поново проговоре у нашем времену.
Када текст постане податак
Дигитална епоха доноси једну промјену која се често превиђа. Текст све више постаје податак. Он се скенира, индексира, претражује, класификује и анализира. Књига постаје дигитална датотека, реченица постаје низ знакова, а значење се све чешће тражи кроз алгоритамске везе.
То није нужно лоше.
Напротив, дигитална технологија може учинити патристичко насљеђе доступнијим него икада раније. Огромни корпуси текстова могу се учинити доступним истраживачима, студентима и читаоцима широм свијета. Али управо зато треба поставити границу између приступа тексту и живота са текстом. Можемо имати све више информација, а све мање времена за разумијевање или читати више, а разумјети мање, односно имати приступ читавој библиотеци, а изгубити навику да се над једном реченицом задржимо.
То је, према Арабатзису, један од најважнијих феномена дигиталног доба.
Може ли вјештачка интелигенција тумачити Оце?
Овдје се природно појављује питање које је тешко избјећи. Ако вјештачка интелигенција може анализирати огроман број патристичких текстова, упоређивати појмове, препознавати цитате и реконструисати историју једне идеје — може ли она и тумачити Свете Оце?
Одговор зависи од тога шта подразумијевамо под тумачењем. Ако је тумачење препознавање језичких образаца, успостављање веза међу текстовима и проналажење историјских или филолошких података, онда дигитални алати могу бити изузетно моћни. Али ако је тумачење више од тога — ако подразумијева разумјевање смисла, историјског хоризонта текста, његовог мјеста у животу Цркве и питања које текст поставља самом читаоцу — онда се појављује проблем који није могуће ријешити само већом количином података.
Јер Свети Оци нису само корпус текстова. Они су дио живог предања. Зато питање није само може ли машина да „чита“ Оце. Питање је шта се дешава са самим човјеком који их чита уз помоћ машине, сматра Арабатзис.
Будућност можда није у одбацивању технологије
Технологија сама по себи није противник традиције. Напротив, дигитални алати могу помоћи да се древни текстови сачувају, критички приреде, преведу и учине доступним новим генерацијама. Проблем настаје онда када средство постане мјерило.
Ако алгоритам одређује шта је важно зато што се најчешће појављује у претрази, ако се вриједност текста мјери бројем кликова, ако се дубина мисли замјењује брзином сажимања — онда више немамо само нову технологију читања, тврди Арабатзис. Имамо нови однос према знању. У том смислу патристичка традиција може бити важна управо зато што нас подсјећа да знање није само акумулација информација.
Знање је повезано са питањем како човјек живи. А мудрост није количина података коју посједујемо, већ способност да разумијемо шта са тим знањем треба учинити.
Између Отаца и алгоритма
Можда је зато сусрет патристичке традиције и дигиталног доба занимљивији него што се на први поглед чини, мисли Арабатзис. Оци не могу дати готов одговор на питање шта треба учинити са вјештачком интелигенцијом. Али могу помоћи да поставимо питања која су дубља од саме технологије.
Шта је човјек у свијету машина? Шта је знање када је информација готово неограничена? Шта је слобода када алгоритми све више уче наше навике? Шта значи личност у времену у којем можемо створити дигиталну слику, глас и текст који личе на човјека? И, коначно, пита Арабатзис, шта значи разумјети када је могуће добити одговор на готово свако питање за неколико секунди?
Управо ту се патристички текст показује као више од историјског документа. Он не мора говорити о нашем времену да би говорио нашем времену. Арабатзис сматра да је то и најдубљи смисао његове актуелности. Јер проблем нашег времена можда није у томе што смо изгубили приступ старим текстовима. Имамо их више него икада. Проблем је можда у томе што све теже знамо шта значи читати. А ту питање Светих Отаца постаје поново савремено. Не зато што они познају наше машине. Него зато што нас поново питају шта човјек треба да постане у свијету који све више зна да производи информацију, а све мање зна шта са њом да чини.
О професору Христосу Арабатзису
Христос Арабатзис је професор хришћанске књижевности на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Његова научна интересовања обухватају тумачење хришћанских текстова, патристичку књижевност, историју и херменеутику патристичке традиције, као и издавање необјављених текстова. На Аристотеловом универзитету предаје област која обухвата увод у црквену књижевност и тумачење Отаца.
Међу његовим радовима посебно се издвајају студије о тумачењу патристичке традиције, укључујући књигу Interpretation and Misinterpretation of the Patristic Tradition in the History of the Church, као и радове посвећене патристичкој херменеутици.
Повод за текст: предавање „L’intemporalité des textes patristiques à l’ère numérique“, одржано 15. септембра 2026. године у Бриселу у оквиру Института православне теологије „Апостол Павле“.
Извори: Архиепископија православна Белгије; Аристотелов универзитет у Солуну; академски профил Христоса Арабатзиса.