24. септембра 1908. године Аустроугарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине. Тај чин означио је крај формалног положаја БиХ под окупационом управом успостављеном послије Берлинског конгреса 1878. године и отворио једну од најозбиљнијих међународних криза уочи Првог свјетског рата.
Књаз Никола је анексију доживио не само као дипломатски и међународни чин већ и као удар на историјске и националне везе Црне Горе са Босном и Херцеговином. Дан послије анексије, 25. септембра, упутио је Црногорцима проглас у којем је говорио о Херцеговини као простору у чијој су борби за ослобођење учествовали и Црногорци.
Његов текст је истовремено био протест против новог политичког поретка и позив на очување свијести о заједничком историјском и културном простору.
На почетку Прогласа стоје ријечи:
„Црногорци! Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја.“
Књаз Никола посебно подсјећа на жртве које је Црна Гора поднијела у херцеговачким ратовима:
„Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца.“
А затим износи мисао која је можда и најзанимљивија у читавом документу:
„Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће.“
За књаза Николу политичка граница, дакле, није нужно могла постати и граница памћења. Напротив, сматрао је да ће нова граница учинити још видљивијим оно што је сматрао неправдом и додатно учврстити везе између људи са обје стране границе.
У наставку Прогласа он говори о пролазности политичких околности:
„Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дјелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи.“
Посебан дио Прогласа односи се на Берлински уговор из 1878. године. Књаз Никола је сматрао да је анексијом БиХ нарушен поредак успостављен Берлинским уговором и да Црна Гора због тога више није обавезана ограничењима која су јој тим уговором била наметнута, нарочито у погледу њених суверених права на приморју.
На крају се поново обраћа Црногорцима и своју политичку поруку повезује са ширим појмом српства:
„…у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно са вама дијелити за добро српскога народа.“
Документ једног времена
Проглас књаза Николе данас је занимљив и због језика којим описује однос између политичке границе и историјског памћења. За њега анексија није могла једноставно да избрише претходно искуство, жртве и осјећај припадности који су постојали изван политичких граница.
У том смислу, овај документ превазилази оквир непосредне реакције на један дипломатски догађај. Он показује како су почетком XX вијека питања државности, територије, српске националне припадности и историјског памћења била дубоко испреплетена.
Анексиона криза ће у наредним мјесецима показати колико је питање Босне и Херцеговине постало важно за европски поредак. Оно што је 1908. изгледало као питање једног међународног уговора и једне анексије, само неколико година касније постаће дио много ширег европског сукоба.