Постоје крајеви чија имена памте владаре, градитеље или велике историјске догађаје. Херцеговина је један од ријетких простора чије је име сачувало успомену на једну средњовјековну титулу и човјека који ју је носио.
Тај човјек био је Стјепан Вукчић Косача, велики војвода и господар пространих области Хума, Требиња и околних крајева, једна од најмоћнијих личности у историји позносредњовјековне Босне и Хума. Његово име данас се најчешће помиње управо због титуле херцега од Светога Саве, од које ће временом настати име Херцеговина.
Од Косача до херцега
Стјепан Вукчић Косача рођен је око 1404. године у село Косаче код Горажда, у близини Осанице. Био је синовац и насљедник чувеног војводе Сандаља Хранића Косаче, послије чије смрти 1435. преузима његове земље и постепено израста у једног од најмоћнијих великаша свога времена.
Косаче су већ прије Стјепана биле моћна властелинска породица. Њихова област обухватала је значајан дио Хума и источне Херцеговине, са важним средиштима у Требињу, Благају и другим градовима.
Стјепан је, међутим, њихову политичку моћ проширио далеко изван насљеђених граница. У једном периоду његова власт досезала је према Зети, Бару, Омишу и Полицама, док је у Хуму и приморју настојао да изгради власт која ће бити што независнија од босанског краља.
Управо у том времену долази до једног од најважнијих тренутака за историју његовог имена.
Године 1448. Стјепан Вукчић Косача узима титулу „херцег од Светога Саве“. У латинским исправама она се појављује као dux Sancti Sabae. Раније се називао и херцегом Хума и Приморја, али ће титула везана за Светог Саву остати најпознатија.
Откуд „херцег“?
Ријеч херцег није изворно словенска. Дошла је преко угарског herceg, од њемачког Herzog, у значењу војводе. Титула је на простору средњовјековне Европе имала различите облике и употребу.
И други великаши су је носили. Али је код Стјепана Косаче добила посебну историјску тежину јер ће управо његова титула оставити трајан траг у имену једне земље.
Занимљиво је да Стјепан није био први који је на овим просторима носио титулу херцега. Њоме се, на примјер, служио и велики војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић. Ипак, ниједан други херцег није оставио такав топонимски траг.
Црква Светог Ђорђа (Георгија) задужбина Херцег Стјепана Косаче у Сопотници крај Горажда
Зашто „од Светога Саве“?
Управо је овај дио титуле посебно занимљив.
Стјепан себе није назвао само херцегом, него херцегом од Светога Саве. То је било име титуле и политичког достојанства, а не једноставно назив земље.
У средњовјековном политичком свијету титуле су често имале симболичку и политичку тежину. Позивање на Светога Саву у Стјепановој титули није случајно: култ Светог Саве већ је вијековима био дубоко присутан у Хуму и околним областима.
Тако се у једној титули сусрећу политика, простор и памћење.
Стјепан је био господар земље која је имала своје старије историјске називе — прије свега Хум и Хумска земља. Тек са његовом титулом херцега и каснијим османским административним уређењем долази до постепеног ширења назива који ће постати — Херцеговина.
Према истраживањима која се позивају на Симу Ћирковића и другу историографију, Стјепан Вукчић Косача се 1448. године у Милешеви, над гробом Светог Саве, прво прогласио „херцегом хумским и приморским“, а затим је 1449. усталио титулу „херцег од Светог Саве“. То је изузетно значајно јер Милешева у то вријеме није била само манастир. У њој су почивале мошти Светог Саве и она је представљала једно од најважнијих средишта светосавског култа. Управо зато историографија ту титулу повезује са жељом Косаче да своју власт повеже са насљеђем Немањића и старом српском државном и духовном традицијом.
Тако се у његовој титули јавља читава територијална формула:
„Стјепан, божијом милошћу херцег од св. Саве, господар хумски и приморски и велики војвода русага босанскога, кнез дрински и к тому.“
Другим ријечима, Свети Сава је ушао у саму владарску титулу господара Хума.
Породица Косача није само користила симболику Светог Саве. Подизала је и православне храмове и била велики ктиторски род. За Стјепана се везује низ цркава и манастира у његовој области, а његова породица наставља ктиторску традицију.
Град Херцег Стјепана Косаче изнад Благаја
Како је „херцегова земља“ постала Херцеговина?
Ту се налази једна од најзанимљивијих прича о поријеклу имена.
Послије Стјепанове смрти 1466. године његови синови наставили су да носе титулу херцега. Његов син Влатко био је херцег све до краја живота, а потомци Косача су титулу и презиме Херцеговић користили још деценијама.
У међувремену Османлије постепено освајају земље Косача. Године 1465. пада велики дио Стјепанових посједа, а 1466. и његово важно средиште Благај. Османско освајање се наставља током наредних година. На освојеним територијама османска власт формира посебну административну област — Херцеговачки санџак. Сам назив санџака био је изведен из титуле Стјепана Вукчића Косаче. Тако једна титула која је настала у политичком животу XV вијека прелази у административни језик нове власти, а затим и у географско име које ће надживјети и Косаче и Османско царство.
Херцеговина је тако постала име једне земље — а у њеном имену сачуван је траг средњовјековног херцега.
Фреска Стефан херцег од Светог Саве у манастиру Заграђе подно Сокола
Град који још носи његово име
Постоји још један занимљив траг Стјепана Косаче.
Средњовјековни град који је подигао краљ Твртко I 1382. године првобитно се називао Свети Стефан, а потом Нови. У вријеме Стјепана Вукчића Косаче у употреби је назив „херцегов нови град“, из којег је настало данашње име Херцег Нови.
Тако су два савремена географска имена — Херцеговина и Херцег Нови — на различите начине сачувала успомену на исту средњовјековну титулу.
Његова задужбина је црква Св. Архангела Михаила коју на данашњем тргу “Белависта“ у опсегу Старог града Херцег Новог. Такође, у Боки, времену Косача припадају цркве Св. Луке у Рисну, мала Светоуспенске црква на Савини, стара парохијална црква у Кутима код Новога посвећена Св. Андрији, као и пођанска црква Св. Сергија и Вакха.
Црква Св. Архангела Михаила на Белависти у Херцег Новом
Стјепанова земља
Представа о Херцеговини као јасно омеђеној историјској области какву данас познајемо не може се једноставно пренијети у XV вијек. Стјепанова држава није била модерна национална или територијална држава. Њене границе су се мијењале, као што су се мијењали савези, односи између великаша и однос према босанском краљу, Дубровнику, Млечанима и Османлијама.
Али је његова област имала нешто што ће преживјети све те промјене: име. Човјек који је умро 1466. године није могао знати да ће његова титула постати једно од најтрајнијих географских имена Балкана. Није могао знати да ће се, вијековима касније, људи који живе на простору од Требиња и Невесиња до Мостара, Стоца, Љубиња и других крајева називати становницима Херцеговине.
Историјске државе су нестајале. Границе су се мијењале. Власти су долазиле и одлазиле. Име је остало. А у њему — једна титула, једна породица и сјећање на вријеме у којем је Хум постепено почео да се памти као Херцеговина.
Стјепан Вукчић Косача зато није важан само као један од моћних великаша XV вијека. Он је важан и као човјек чије је име, посредно и кроз његову титулу, ушло у саму географију овог простора.
Херцеговина је постала више од имена. Постала је историјско памћење једне земље са снажним православним хришћанским траговима њених оснивача.