У развоју српске философске и богословске мисли дјело Светог Владике Николаја Велимировића и преподобног Јустина Поповића представља један од врхунаца православног разумијевања личности, културе и историје. Иако су њихови приступи различити, обојица полазе од истог темељног увјерења: човјек се не може разумјети сам из себе, него једино у односу према Богочовјеку Христу. Управо зато њихову мисао можемо разумјети као херменеутику Богочовјека.
За разлику од модерних философија које човјека настоје објаснити полазећи од његове аутономије, односно аутономног субјекта, православна антропологија Николаја и Јустина полази од личности као бића односа. Човјек није затворени појединац, него личност позвана на заједницу са Богом и другим људима. Из тог односа произлазе и смисао слободе, и достојанство личности, и могућност културног стваралаштва.
Богочовјек зато није само предмет вјере, него и херменеутички принцип. У њему се не открива само ко је Бог него и ко је човјек. Христос је мјера према којој се могу разумјети личност, заједница, историја и култура. Хришћанска херменеутика зато не почиње питањем шта човјек може сам да учини са свијетом, већ питањем шта човјек постаје у односу према Богу и другом човјеку.
У том смислу Николај и Јустин представљају двије комплементарне линије исте мисли: Николај развија херменеутику хришћанске културе, док Јустин развија херменеутику личности у Христу. Њихов сусрет показује како се од питања личности долази до питања културе, а од културе до питања историјског призвања једног народа.
Николај Велимировић – херменеутика хришћанске културе
„Христос заузима постепено наше место у нама, и живи и расте у нама, све докле Он не постане субјектом а ми објектом.“ (Николај Велимировић, Љубостински стослов)
За Николаја Велимировића култура није сама себи сврха. Њена вриједност зависи од тога да ли човјека води ка духовном узрастању или га удаљава од његовог истинског призвања. Зато његова критика европске цивилизације није критика Европе као географског или културног простора, него критика процеса у којем цивилизација, по његовом тумачењу, губи своје хришћанско средиште.
У томе се открива једна од основних претпоставки његове мисли: култура није неутрална или сама за себе. Иза сваког културног облика стоји одређено разумијевање човјека, свијета и смисла. Када се промијени слика о човјеку, мијењају се и облици живота, морал, образовање, умјетност и друштвени поредак. У том случају ни културна криза није само криза институција, него прије свега криза хоризонта смисла.
Николај при томе не супротставља национално и универзално. Српска култура није вриједна просто зато што је српска, него зато што је позвана да универзалну хришћанску истину свједочи у конкретној историји једног народа и његовом искуству. Национална култура није циљ сама по себи, већ историјски облик у којем једна заједница прима, тумачи и стваралачки преноси универзалне духовне вриједности.
Управо овдје Николајева мисао постаје значајна за појам интегралне српске културе. Интегралност не значи само прости збир или сабирање различитих историјских и културних елемената у једну цјелину. Она подразумијева постојање унутрашњег средишта које тим елементима даје заједнички смисао. За Николаја то средиште није држава, политичка идеологија или национални интерес, него Христос.
Зато се културни идентитет не може трајно одвојити од духовног идентитета. Када култура изгуби своје духовно средиште, она може наставити да производи институције, технологију, умјетност и образовање, али све те форме постепено губе заједнички одговор на питање чему служе.
Јустин Поповић – херменеутика личности у Христу
„Потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека.“ (Јустин Поповић, Основна истина Православља – Богочовек)
Док Николај тежиште своје мисли често ставља на културу и цивилизацију, Јустин Поповић питање поставља дубље: ко је човјек?
За Јустина одговор на то питање није могућ изван Христа. Човјек није затворена антрополошка чињеница, нити се његова пуноћа може извести из биологије, психологије или друштва. Личност своје коначно одређење добија у односу према Богочовјеку. Христос зато није само једна од тема хришћанске антропологије; Он је њено средиште.
Из те перспективе Јустин критички преиспитује сваки хуманизам који човјека затвара у границе његових природних могућности. Човјек није довршено биће које само треба да развије већ постојеће способности, него биће позвано на преображај. Његова слобода није само могућност избора, већ могућност да свој живот усмјери према пуноћи личности.
Тиме се мијења и разумијевање културе. Култура није производ људске самодовољности, већ простор у којем се показује на шта је човјек усмјерен. Она може бити израз човјековог затварања у себе, али може бити и простор његовог отварања према истини, добру, љепоти и заједници.
Управо зато Јустинова мисао има посебан значај за херменеутичко разумијевање културе. Ако је личност средиште културе, онда култура не може бити мјерена само количином знања, степеном техничког развоја или сложеношћу институција. Питање културе неизбјежно постаје питање каквог човјека та култура ствара.
За интегралну српску културу ова мисао има изузетан значај. Културни континуитет није само историјски него и духовни процес. Једна заједница не опстаје само зато што чува своје институције, језик, књижевност и обичаје, него зато што у свим тим облицима препознаје и преноси одређено разумијевање човјека. Ако се изгуби то разумијевање, спољашњи облици могу остати сачувани, али њихова унутрашња повезаност слаби.
Од личности ка култури
Између Николаја и Јустина зато не постоји суштинска супротност, него разлика у нагласку. Николај пита шта се дешава са културом када она изгуби Христа као своје средиште, а Јустин пита шта се дешава са човјеком када изгуби Христа као мјеру своје личности. Прво питање води према култури, друго према антропологији. Оба ова питања сусрећу у истој тачки. Јер културу ствара човјек, а човјек увијек ствара из одређеног разумијевања себе.
Овдје се може формулисати један од кључних херменеутичких ланаца православног разумијевања културе који иде од Христа, ка личности, заједници, култури и коначно историји. Уколико је Христос изгубљен из средишта, личност се своди на индивидуалност, заједница на удруживање по интересу, култура на производњу, а историја на низ догађаја без заједничког хоризонта смисла.
Насупрот томе, када је Христос средиште, личност се разумије као призив на заједницу, заједницу као простор слободе и одговорности, културу као стваралачки одговор на тај призив и историју као простор у којем се тај одговор остварује.
Херменеутичко значење мисли Николаја Велимировића и Јустина Поповића
Одатле се херменеутички значај Николаја Велимировића и Јустина Поповића огледа у томе што су питање личности и питање културе вратили њиховом заједничком извору – Богочовјеку Христу.
Код Николаја култура добија свој смисао као историјско свједочење хришћанске истине, док код Јустина личност постаје полазиште за разумијевање сваког истинског културног стваралаштва. Један наглашава судбину културе, други судбину личности, али обојица показују да се та два питања не могу коначно раздвојити.
Из њихове перспективе интегрална српска култура није само збир различитих историјских искустава, књижевних дјела, језичких облика, обичаја и институција. Она је заједнички хоризонт смисла у којем се ти облици препознају као дијелови једне историјске и духовне цјелине.
Та цјелина није затворена ни у државу, ни у нацију, ни у једну историјску епоху. Њено средиште није идеологија нити апстрактни принцип, већ личност Богочовјека Христа. У Његовој свјетлости човјек постаје личност, заједница постаје заједница личности, култура постаје одговор на истину, а историја добија могућност да буде више од простог трајања.
У том смислу Николај и Јустин представљају важну карику у развоју онога што можемо назвати српском херменеутиком: начина на који се човјек, заједница и култура разумијевају из једног заједничког духовног средишта.
Њихова мисао тиме отвара дубља питања која превазилазе оквире овог текста: како се тај христолошки хоризонт преноси кроз језик, памћење, предање, књижевност, умјетност и историјско искуство једног народа?
(Дио из пролегомене за Српску херменеутику)