Питање технологије није само питање машина. То је питање начина на који човјек гледа стварност.
Када говоримо о технологији, најчешће мислимо на уређаје које користимо: телефоне, рачунаре, вјештачку интелигенцију, аутомобиле, мреже које повезују читав свијет. Технологију доживљавамо као средство које нам стоји на располагању и чија вриједност зависи од тога колико је ефикасна.
Мартин Хајдегер је, међутим, још средином XX вијека поставио питање које данас звучи готово пророчки: шта ако технологија није само оно што користимо, него и начин на који гледамо свијет?
Тим питањем Хајдегер је отворио дубљи проблем технологије и поставио га у контекст који ће тек касније показати сву важност за савременог човјека.
Када све постане ресурс
У свом чувеном предавању „Питање о техници“ (Die Frage nach der Technik, 1953), Хајдегер покушава да покаже да суштина технике није у техничким предметима. Машина није проблем сама по себи. Проблем настаје онда када један одређени начин откривања стварности постане доминантан. Савремена технологија свијет све више открива као нешто што треба ставити на располагање.
Код Хајдегера техника постаје Bestand (стајаћи, расположиви фонд) и Gestell (постав), начин на који се стварност организује као расположиви фонд. Биће се више не открива као тајна, него као ресурс који мора бити доступан, израчунљив и функционалан. Природа тако постаје енергетски потенцијал: ријека више није ријека, него хидроенергетски ресурс; шума није шума, него дрвна маса; земља није простор настањивања, него експлоатабилна површина. Чак и човјек престаје бити личност и постаје „људски ресурс“, податак, биолошки материјал или елемент система управљања.
У сваком случају, Хајдегер је међу првима уочио да суштина модерне технике није у машинама, индустрији или алатима, него у посебном начину на који се стварност открива човјеку. У свом чувеном тексту Питање о техници он не оспорава практичну вриједност технике, али тврди да модерна техничка цивилизација представља дубоки онтолошки преокрет у историји Запада.
Хајдегер је при томе веома добро знао да за старе Грке τέχνη није означавала само инструменталну технику, него умијеће откривања. Вајар, пјесник, љекар и градитељ припадали су истом хоризонту poiesis – стваралачког довођења нечега у присуство, а техника је још увијек била повезана са истином као ἀλήθεια, са откривањем бића.
Модерна техника, међутим, губи овај поетички карактер. Биће се више, по Хајдегеру, не открива као тајна, него као ресурс који мора бити доступан, израчунљив и функционалан. Управо ту он препознаје оно што назива „заборавом бивствовања“ у западној метафизици. Заборав бивствовања почиње онда када човјек више не пита шта значи да нешто јесте, него искључиво како нешто функционише, како се користи и како се може контролисати. Питање бића уступа мјесто питању употребљивости. Према Хајдегеру, читав ток западне метафизике постепено је припремао овај преокрет. Од Платона па све до модерне науке стварност је све више постајала предмет представљања, објекат мишљења и рационалног овладавања. Врхунац тог процеса јесте модерна техника, у којој биће коначно постаје потпуно расположиво.
У технолошком добу човјек више не сусреће свијет као тајну откривања, него као систем функционалних односа. Истина се своди на тачност, ефикасност и оперативност. Хајдегерова бојазан се остварује. Биће престаје бити оно што се открива и постаје оно чиме се управља. Управо зато суштина технике није техничка. Опасност не лежи првенствено у машинама, него у начину мишљења који стварност своди на расположивост. Човјек почиње да свијет види искључиво као ресурс, а самог себе као дио система продуктивности и оптимизације. Дигитална цивилизација зато представља најрадикалнији облик овог заборава бивствовања.
Али шта се дешава са оним што није употребљиво? Шта се дешава са тишином, љепотом, пријатељством, молитвом, успоменом, природом која нема непосредну економску корист?
Хајдегерово питање управо овдје постаје питање о човјеку. Јер ако стварност непрестано посматрамо као скуп ресурса, постепено и сами себе почињемо да доживљавамо на исти начин. Тако савремени човјек стално мјери себе. Он мјери своју продуктивност, вријеме које је потрошио, новац који је зарадио, али и наизглед споредне ствари: колико је пратилаца прикупио или колико је брзо одговорио на поруку. Тако и његово слободно вријеме постаје још један ресурс који треба „искористити“. Једном рјечју, све је подређено ефикасности. Ова ефикасност је готово „есхатолошка“, јер човјек више није оно што јесте, него оно што би требало да буде, у складу са мјерљивим вриједностима које поставља као циљ.
У једном моменту се тај исти човјек можда запита: ако све ово радим да бих побољшао свој живот, да ли га то чини бољим?
Умјетност као другачији поглед
Али техничка динамика живота не допушта чак ни да застанемо и поставимо питање смисла сталног настојања човјека за сопственим усавршавањем и напретком. Његова логика постаје логика машине.
Хајдегер је био посебно скептичан према судбини човјека у времену техничке цивилизације која је долазила. Због тога је било посебно занимљиво његово размишљање о умјетности. Наравно, не у смислу да ће модерни људи масовно постати умјетници, него је размишљао о једној другачијој стварности, о начину на који је види умјетност, као супротност технологији. Јер, када гледамо слику, не питамо нужно чему она служи. Исто је и када слушамо музику или читамо пјесму. Не морамо их претворити у средство нити тражити да буду продуктивни. Али зато, сматра Хајдегер, умјетничко дјело може да нас заустави и врати нам способност да нешто гледамо без потребе да то одмах употребимо.
Човјек који посматра стару цркву не мора размишљати о квадратним метрима камена. Она му може открити вријеме, памћење, жртву, вјеру и присуство људи који су живјели много прије њега. Тако је и са стварима. Оне нису нужно ресурс. Управо нас умјетност подсјећа да стварност има дубину која се не исцрпљује њеном употребом.
Посебно је занимљив примјер музике. Данас је често слушамо као средство: да нам помогне да радимо, вјежбамо, заспимо или испунимо тишину. Али када сједнемо и заиста слушамо музику, без потребе да од ње нешто добијемо, мијења се и наш однос према њој. Не питамо више чему она служи, него јој допуштамо да нас поведе својим временом. Музика се не може разумјети тако што ћемо је пожурити или прескочити њене дијелове. Она тражи присуство и стрпљење. У том смислу, слушање музике може бити мала школа другачијег односа према стварности: учи нас да није све што постоји ту да бисмо га употребили. Понекад је потребно једноставно застати пред нечим и пустити да нам се открије. И није случајно Хајдегер умјесто говорења предлагао слушање.
Од гледања ка виђењу
Можда је управо ту разлика између гледања и виђења. Јер, гледати можемо брзо, а виђење захтијева вријеме. Данашњи човјек гледа више него икада. Сваког дана пролазимо кроз стотине слика, наслова, снимака и порука. Наш екран никада није празан. Али количина виђеног не значи и дубину виђења. Могуће је да смо окружени сликама, а да све мање видимо. У том смислу проблем савремене технологије није само у томе што нам узима пажњу. Дубљи проблем је што нам може наметнути одређени облик пажње: брз, усмјерен, селективан и непрестано окренут ка сљедећем садржају.
Али, стварност није направљена као бескрајни низ садржаја, док човјек није алгоритам за обраду информација. Или се још увијек само тјешимо, јер ствари иду у другом правцу. И то прогресивно, у мјери да промјене више не можемо ни да пратимо. Може се слободно рећи да данашњи човјек све мање разликује стварност од њене симулације. У неку руку то постаје питање повјерења. Ако фотографија више није нужно свједочанство да се нешто догодило и ако глас више није доказ да је неко нешто рекао, а текст више није нужно резултат нечијег личног искуства — онда морамо поново учити шта значи свједочити, памтити и бити присутан.
Технологија тако не доводи само до више информација. Она нас приморава да поново поставимо питање стварности. И више од тога: не ради се само о сталној производњи нових садржаја, него о нашој способности да будемо присутни у стварности. Да ли ми, на примјер, гледамо човјека који сједи преко пута нас, да ли чујемо глас без слушалица, да ли некада ходамо без потребе да то снимимо, да ли можемо да будемо с неким, а да то не претворимо у неки садржај, да ли читамо без истовременог провјеравања телефона или да ли смо ушли у храм, а да ништа не фотографишемо? Можда питања дјелују као претјеривање. Ако је тако, онда још увијек има наде за нас. Односно, још увијек постоје облици отпора једној култури у којој се све лако претвара у информацију и употребну вриједност.
Како поново видјети свијет
Хајдегерово питање о техници данас није питање прошлости. Напротив, што је технологија моћнија, то је питање важније. При томе, не треба нам повратак у вријеме прије технологије. То није могуће, нити би било пожељно. Питање је како користити технологију, а да она не постане једини хоризонт унутар којег разумијемо стварност. Зато нам је потребно нешто што би се могло назвати културом присуства.
Она подразумијева да умјесто сталног тражења новог изградимо способност да останемо уз оно што је пред нама. Зато су Хајдегеру управо ту умјетност, философија и духовни живот поново важни. Они нас подсјећају да свијет није само оно што можемо измјерити, употребити или произвести. Свијет је и оно пред чим можемо застати. Можда је то један од начина да поново научимо да гледамо. Не тако што ћемо гледати мање, него тако што ћемо коначно почети да видимо више. А за то није довољно поново видјети свијет, потребно је преображено око којим га видимо.
У православном предању, међутим, тај другачији начин виђења је имао своју дубоку духовну историју. Исихастичко предање није само говорило о гледању свијета, него о преображају самог начина гледања — о очишћењу ума и срца које човјеку омогућава да стварност више не посматра само као предмет, него да у њој препознаје присуство и смисао. Код Светог Григорија Паламе тај опит добија своју богословску формулацију у учењу о нетварним енергијама и виђењу нетварне свјетлости. Хајдегеру је ово искуство остало непознато. Његова рана феноменологија религије снажно је обиљежена читањем Светог Павла и Светог Августина, а управо је Августин имао важно мјесто у његовом покушају да разумије религиозно искуство. Зато се може рећи да је Хајдегерово питање о виђењу остало без сусрета са једном од најразвијенијих хришћанских традиција непосредног духовног искуства.
Иако су неки студенти који су посјећивали његова предавања пренијели да је на једно од питања: шта је то биће (или: битак)? – Хајдегер одговорио: Ја немам одговор на то питање, али вас могу упутити гдје да питате, они знају. И реко им је: Отиђите у Оптину! Тамо питајте.