Постоје људи чије животе је тешко испричати одвојено од времена у којем су живјели. Не зато што је вријеме одредило све њихове изборе, већ зато што су нека времена човјеку остављала веома мало простора да бира. Рат је једно од таквих времена. Оно што је у миру изгледало далеко и незамисливо одједном је постајало дио свакодневице, а човјек се налазио пред одлукама за које никада није био припреман. Таква је и прича о Раду Радовићу.
Ово није никаква велика прича о човјеку који је био један од највећих јунака посљедњег одбрамбено-отаџбинског рата у Херцеговини. Па чак ни о његовој каснијој несрећној судбини која га је задесила у времену када је један рат и након његовог краја узимао животе људи под разним околностима, када је цијена људских живота била најјефтинија.
Зато о Раду Радовићу не желимо говорити само као о учеснику рата и легендарним биткама његове јединице. Људи који су се нашли у рату често су за друге постајали оно што је о њима говорила ратна прича: име, чин, јединица, глас који се ширио о некој јединици. Човјек је тако лако нестајао иза представе коју су о њему стварали страх, гласине и ратне околности. А између те представе и стварног човјека понекад је постојала велика разлика.
“Једна сцена из рата остала ми је посебно у памћењу”, прича један од Радовићевих сабораца, не желећи да истиче своје име.
“Било је то у вријеме када смо били у акцији опкољавања Стоца. Са невесињске стране наша јединица спустила се преко Брштаника према Ходову, а затим преко српског села Козице, које је у окружењу већински муслиманских и хрватских села држало страже. Када смо избили преко Црнића на Брегаву, Столац је био у потпуном окружењу, а сам град су мањински Срби већ били напустили. Рат је тада већ мијењао живот свих људи који су се нашли у том простору. Хрватско становништво из околних села је углавном напустило своје домове, док је муслиманско становништво већином остало. Међу њима је владала несигурност и страх. Била је на снази забрана кретања између села. Наша јединица била је стационирана у Боројевићима, између магистралног пута до Брегаве. Ипак, цивилно становништво није било изложено никаквим пријетњама. Људи су остајали у својим кућама и живот се, колико је у ратним условима било могуће, одвијао “нормално”, али и неизвјесности.
Једног дана спуштали смо се неком уличицом из Боројевића према магистралном путу. На том сеоском путу је према нама из супротног правца наишао један мјештанин из сусједног села. Кретао се између села, иако је била на снази забрана кретања. Када нас је угледао, није покушао да побјегне. Можда је и сам помислио да би бјежање могло бити опасније. Сјели смо на један камен и сачекали да нам приђе. Када је дошао ближе, било је очигледно да је уплашен. Питао сам га гдје иде и зашто крши забрану кретања. Рекао је да се боји за своју родбину у Боројевићима и да жели да их обиђе. Рекао сам му да нема разлога за страх, да су они у својим кућама и да их нико не дира.
А онда сам га питао чега се заправо боји. Његов одговор памтим и данас:
„Не бојимо се ми војске, али има једна јединица коју води неки Радовић и њих се бојимо.“
Питао сам га зна ли он тог Радовића. Тада се збунио. На лицу му се видјело да се препао, као да је у тренутку схватио да је можда рекао више него што је требало.
А онда сам му рекао:
„Ево, ово ти је тај Радовић.“
Раде Радовић је све вријеме био поред нас. Ћутао је, слушао наш разговор и смјешкао се. Тада се гласно насмијао.
Човјек је погледао Радовића. А Радовић му је рекао:
„Ево да видиш да ниси у праву. Ја сам тај Радовић и не треба да се плашиш, ни мене ни моје јединице. Има ко треба да нас се плаши.“
Затим му је рекао да ће га пустити да обиђе своју родбину, али да се послије тога одмах врати у своје село. Човјек је отишао.
Наизглед, ништа велико се није догодило. Није било пуцњаве, није било сукоба, није било велике ратне приче. Био је то само сусрет неколико људи на путу, у једном селу, у вријеме када су страх и неизвјесност били дио свакодневице. Али управо такви тренуци понекад више говоре о човјеку него велики догађаји. А било је и таквих, посебно везаних за Радовића и његову јединицу.
За тог човјека Радовић је био име које је значило страх. За нас је у том тренутку био човјек који је стајао поред нас, слушао шта говоримо и, умјесто да страх искористи, покушао да га отклони. Ту се ратна слика једног човјека одједном показала сложенијом. Јер рат готово увијек производи своје представе о људима. Неко постаје „онај кога се треба бојати“, за неког другог је он „наш човјек“, а за треће „њихов“. У таквом свијету човјек лако престаје бити личност и добија значење који у другима изазива страх, неповјерење или мржња. А стварни сусрет понекад разбије ту слику у једном тренутку.
Раде Радовић је тада имао прилику да се понаша онако како је од њега, у ратним околностима, можда било очекивано. Није то учинио. Умјесто тога, пустио је човјека да оде својој родбини.
Не знам шта је тај човјек касније говорио о том сусрету. Не знам ни колико је дуго памтио лица људи које је тог дана срео. Али ја сам га запамтио управо зато што је тај догађај у неколико минута показао нешто што је у рату било лако изгубити из вида: да се између онога што човјек чује о некоме и онога што сам доживи може налазити читав један свијет.
И зато ми је тај сусрет остао у памћењу. Не зато што је био необичан за ратно вријеме, већ зато што је у неколико реченица показао колико се стварност рата разликује од слике коју о њој стварамо када је посматрамо изван њеног времена”, испричао нам је наш саговорник.
Рат се данас све чешће памти кроз датуме, операције, карте, линије фронта и бројеве. Све је то важно за историју. Али иза сваке карте остају људи. Они који су одлазили, они који су остајали, они који су се бојали и они који су покушавали да тај страх ублаже. Остају и мале сцене које никада не уђу у војне извјештаје, а понекад управо оне најбоље чувају памћење о човјеку.
Причу о Раду Радовићу зато не треба посматрати само као причу о једном ратном времену. Она је и прича о томе колико се човјек може разликовати од слике која о њему живи у туђем страху. А можда је управо то најважније што из ратова остаје као опомена: да човјека, чак и онда када га историја стави у најтеже околности, не можемо до краја разумјети само кроз његову униформу, његову јединицу или страну на којој се нашао.