Петар Кочић потекао је из српских сељачких родова западне Босне, односно Босанске Крајине, из Змијања. Тај податак код Андрића није споредан. Он је кључан за разумијевање писца чије су живот и књижевност дубоко везани за земљу, људе и језик из којих је потекао. Управо та три елемента Андрић узима као темељ свог есеја „Земља, људи и језик код Петра Кочића“.
Андрић најприје говори о земљи. Босна је земља планина, оскудне обрадиве земље и тешких историјских услова. Та земља није само позорница Кочићевих прича. Она је, по Андрићу, обликовала људе који су на њој живјели. Кочићев свијет зато почиње „на планини и под планином“, у простору у којем је живот био тежак, једноставан и сиромашан.
Али Андрић не иде за тим да сиромаштво уљепша. Напротив, он изричито одбацује могућност да у Кочићевом истицању биједе треба тражити неки облик аскетизма. Сиромаштво је било средство борбе и самоодбране, супротстављање богатству и моћи оних који су владали.
У таквим условима човјек је могао имати врло мало, али је могао настојати да остане независан. Андрић запажа да су се под таквим моралним мјерилима имовина, благостање, а нарочито луксуз и раскош, тешко могли помирити са независношћу, поносом и чашћу. „Само на планини и под планином“, пише он, „где је живот бедан и болно прост, могло се живети и остати непромењен“.
Ту долазимо до једне од најснажнијих Андрићевих слика Кочићевог свијета. Он говори о „заробљеним, али непобеђеним и необесхрабреним заједницама и народима“ и о људима који, ако већ не могу бити оно што желе, хоће да буду оно што њихови тлачитељи никада не могу бити: „сиромашан народ богат гордошћу“.
Тај „сиромашан народ“ није апстрактна заједница. Андрић је претходно јасно одредио Кочићево српско поријекло и говори о том народу на простору Босанске Крајине, о њиховом историјском искуству и животу на граници некадашњег Османског царства. Код Кочића су тај крај, његови људи и њихов говор постали нераздвојни од његовог књижевног дјела.
Зато је код њега и питање српског језика много више од питања књижевног израза. Андрић показује да је у вријеме аустроугарске управе постојала опасност да се језик потисне, измјени и одвоји од његових „живих извора“ и традиције. Он посебно истиче да је Кочић разумио да то није само филолошко питање, него дио ширег притиска на народ. Кочићев отпор језику окупационе управе има исту снагу као и његов отпор неправди на земљи. На засједању Босанског сабора изговорио је ријечи које Андрић наводи као завршетак свог разматрања:
„Узето нам је све, на свима линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха.“
У тим ријечима језик постаје посљедње мјесто слободе. Земља може бити одузета, имовина може бити изгубљена, човјек може бити осиромашен, али још остаје могућност да не прихвати туђи говор као свој и да не пристане да буде оно што му је власт одредила.
Андрић зато Кочића не представља само као писца Крајине. У њему види човјека који је остао дубоко везан за своју земљу и свој народ и који је, пролазећи кроз Беч, Београд и Сарајево, у великој мјери остао оно што је био. Његова књижевност није настала одвојено од живота. Она је, како Андрић каже, била у служби живота и његових потреба.
И ту се враћамо на сиромаштво с почетка Андрићевог размишљања. Кочићев човјек није сиромашан зато што презире живот, нити зато што ускраћивање само по себи сматра врлином. Његова биједа има своју историју. Оскудица је за Кочића била „једно од средстава борбе и самоодбране“, наличје силе, власти и богатства које је окупатор приграбио за себе. Она је цијена живота у земљи која је дуго била под туђом влашћу, али је истовремено постала простор у којем се чувала самобитност.
Зато је Андрићева слика „сиромашног народа богатог гордошћу“ тако снажна. У њој нема величања биједе. Постоји свијест да човјек може остати без много чега, али да постоје ствари које не смије предати ако жели да остане свој.
Код Петра Кочића то су били земља, људи и језик. А иза њих — слобода.