„Тамо где престаје реч, почиње музика.” – Хајнрих Хајне
Постоје мелодије које препознамо за неколико секунди. Не морамо знати њихов назив, аутора, па чак ни језик на којем је пјесма настала. Довољно је неколико тонова и већ се пред нама појављује неки простор, лице, вријеме или расположење. Осјећамо да музика не долази само до наших ушију, него покреће нешто што је у нама већ било сачувано.
Узмимо, рецимо, сиртаки.
Довољно је чути прве тактове музике Микиса Теодоракиса из филма Зорба Грк и многи ће одмах помислити на Грчку, море, сунце, бијеле куће, кафану, вино, људе који се окупљају и човјека који у једном тренутку почиње да плеше. Музика је и даље само звук: жице бузукија, ритам, мелодија, убрзавање. Али оно што ми чујемо много је више од тога.
Можемо чак замислити човјека који никада није био у Грчкој. Ипак, када чује сиртаки, пред њим се може појавити „грчки“ пејзаж који никада није непосредно доживио. Он не слуша само музику коју чује. Слуша и филм који је гледао, фотографије које је видио, приче које је чуо, туристичке слике, сопствене представе о Грчкој.
У том смислу музика никада није потпуно сама. Она улази у већ постојећи свијет нашег искуства. Зато ће исти сиртаки различитим људима значити различите ствари. Некоме ће бити успомена на љетовање, другоме ће призвати сцену из Зорбе Грка, а опет трећем ће можда бити само весела музика за игру. А некоме ко је одрастао у грчкој породици може значити нешто сасвим друго: породицу, језик, завичај или осјећај припадности. Звук је исти, али искуство није.
То показује једну важну ствар: слушање није пасивно примање звука. Док слушамо, ми препознајемо, очекујемо, памтимо и повезујемо. Наше тијело такође учествује у слушању. Код сиртакија то је нарочито очигледно. Ритам готово тражи покрет. У почетку је спор, готово свечан, а затим постепено постаје бржи. Као да музика не говори само „слушај ме“, него и „крени“. Зато музика може да буде присутна у тијелу прије него што је објаснимо разумом. Понекад чак не знамо зашто нас нека мелодија покреће. Не знамо њену хармонију, не познајемо музичку теорију, не можемо објаснити шта се дешава. Али нешто у њој препознајемо.
Можда зато што музичко искуство није састављено само од онога што чујемо у овом тренутку. У њему су и наша претходна слушања, наша очекивања и наша сјећања. Човјек који први пут чује сиртаки не чује исто што и онај који га је слушао стотину пута. Али ни тај други човјек га не чује исто сваки пут. Једног дана ће га чути на свадби, другог на мору или можда у неком старом филму. А некада ће му се иста мелодија изненада вратити некога кога дуго није видио. Музика остаје иста, али се ми мијењамо.
И управо зато је занимљиво питање: гдје се заправо налази музика? Може да буде у нотама, инструменту, звучном запису или простору између звучника и нашег уха, а да се опет један њен дио догађа тек у нама.
Савремена истраживања музичке когниције све више показују колико су слушање, памћење, очекивање, тијело и култура испреплетени. Elizabeth Hellmuth Margulis, која се бави управо овим питањима, указује на то да наше музичко искуство није могуће свести на голу акустику. Човјек у музику уноси читав један свијет.
То можда објашњава и зашто је музика један од најмоћнијих облика памћења. Мирис нас може вратити у неки простор или дгађај из прошлости, као што нас и фотографија може вратити у неко вријеме, док музика понекад може вратити читав живот. Неколико тонова и одједном више нисмо тамо гдје се налазимо. Враћамо се у неку улицу, неко љето, неку младост, неки глас, неко лице.
Музика зато није само оно што чујемо. Она је и оно што смо већ доживјели. А можда је управо зато слушање један од најзанимљивијих облика нашег односа према свијету: док мислимо да слушамо музику, музика истовремено открива како памтимо, шта очекујемо и шта носимо у себи.
Напомена: Текст је настао као ауторска прерада и интерпретација идеја из есеја Elizabeth Hellmuth Margulis „Music is not for ears“, објављеног на порталу Aeon.