Криза брака: када је херцеговачки брак почео да се мијења?

Постоји једна стара прича коју сам слушао од својих старих. Не знам да ли се заиста тако догодила или је временом постала једна од оних прича које народ прича да би у неколико реченица сачувао читав један начин живота.

Прича је о човјеку који није имао добре односе са женом. Живјели су заједно, али међу њима није било много разумијевања. Једнога дана, говорећи о својим брачним мукама, човјек је рекао: „Све сам покушао. И на лијеп и на мање лијеп начин. Није ишло.“ Неко му је тада, готово успут, рекао: „А ако не можете да живите заједно, што се не разведете?“ Човјек је зачуђено погледао и упитао:

„А зар је то могуће?“

У тој једној реченици као да је сачуван читав један свијет.

Не свијет у којем су сви бракови били срећни. Нису били. Било је међу супружницима свађа, неразумијевања, тешког карактера, па и много тежих ствари. Али развод није био једноставно једно од могућих рјешења брачног проблема. Он готово да није припадао хоризонту у којем је тај човјек размишљао о свом животу. Брак се могао тешко живјети, могло се трпјети, могло се свађати, могло се годинама живјети у “миру”. Али помисао да се брак једноставно прекине била је за тог човјека толико необична јер су ти случајеви тадашњим људима били скоро непознати.

Данас је то питање готово незамисливо.

Не зато што су људи данас нужно мање спремни да воле, нити зато што су некадашњи бракови били бољи. Иза старог брака често су стајали сиромаштво, зависност, снажан друштвени притисак, традиционалне улоге мужа и жене и страх од осуде заједнице. Многи бракови су трајали и зато што други избор није изгледао могућим.

Али се нешто ипак промијенило. Промијенио се сам хоризонт могућег.

Развод је од некадашњег готово незамисливог излаза постао једна од могућих одлука. А са том промјеном мијењао се и сам однос према браку: према обавези, трпљењу, одговорности, личној слободи и питању колико човјек треба да остане у односу који више не доживљава као свој.

Зато питање није само: зашто се данас више људи разводи? Много је занимљивије питање: Када је херцеговачки брак почео да се мијења?

Стари сватови на коњима у коњичком крају

Од заједнице до заједнице двоје

Херцеговачки брак старог времена није био само однос двоје људи. Био је дио шире породичне и сеоске заједнице. Човјек се није женио само за жену, нити се жена удавала само за човјека. Брак је повезивао двије породице, а често и два широка круга сродника. У малим срединама готово свако је знао чији је ко, одакле је, ко су му родитељи и каква му је кућа. Зато брачни проблем ријетко остајао само између мужа и жене. У њега су били укључени родитељи, браћа, сестре, кумови, комшије. Понекад је управо та широка мрежа односа могла бити терет. Али је истовремено значила да брак није био схваћен као приватни уговор двоје људи који могу раскинути када више нису задовољни.

Брак је био обавеза према другом, али и према заједници.

То је један од кључева за разумијевање старе приче о човјеку који није могао ни да замисли развод.

Породична заједница је била значајно бројнија

Када је развод постао замислив?

Промјена није дошла преко ноћи. Она се одвијала заједно са промјеном читавог друштва: урбанизацијом, школовањем, запошљавањем жена, слабљењем традиционалних породичних структура, миграцијама из села у град и све већом економском и личном самосталношћу појединца.

Та промјена је праћена и демографијом. Аустроугарски попис из 1910. године показује да је просјечно домаћинство у Босни и Херцеговини имало 6,1 члана. Брак је, дакле, укључивао ширу породичну заједницу. То је један од разлога због којих је и одлука о његовом раскиду имала другачију друштвену тежину него данас

У Краљевини Југославији развод је и даље био релативно риједак. Током двадесетих и тридесетих година број развода кретао се углавном између 40 и 55 развода на 1.000 склопљених бракова. Тако је 1930. године било 138.322 брака и 5.826 развода, односно око 42 развода на 1.000 склопљених бракова.

Наравно, ни ови бројеви не значе да су сви бракови били складни. Они прије показују да је развод као друштвена могућност био много мање присутан него данас.

Послијератна Југославија донијела је и другачије схватање брака. Брак је све више постајао заједница двоје појединаца, а све мање савез двије породице. Број дјеце у једној брачној заједници се смањио на двоје у просјеку, а велики број дјеце је био повезан са перцепцијом сиромаштва. Многе функције које су некада припадале широј породици постепено су прелазиле на државу и институције.

То се види и у статистици.

Додатно, у Босни и Херцеговини било је 3.320 развода 1960. године. Према анализи демографских података коју је објавио УНФПА, број развода у односу на број склопљених бракова износио је 88,2 на 1.000 бракова 1971. године и 93,3 1981. године. У 1991. тај однос био је 56,3, да би у новијем периоду поново растао: 120,5 у 2011. и 143,9 у 2016. години.

То, наравно, не значи да је у једној години 143 од сваких 1.000 нових бракова било окончано разводом. Разводи се односе и на бракове склопљене раније. Али овај показатељ ипак говори о томе да је развод временом постао много присутнија појава у друштву. И зато би било погрешно рећи да је постојао један тренутак када се „стари брак“ завршио, а почео „нови“. Промјена је била постепена, са различитим темпом и различитим облицима.

Али права промјена можда није у самом броју развода. Она је у томе што је развод постао замислив.

Од „морамо“ до „желимо“

Стари брак је, у много чему, почивао на ријечи морамо. Морамо остати заједно, подићи дјецу, сачувати кућу, мислити шта ће рећи људи до морамо издржати.

Савремени брак све више почива на другој ријечи: желимо. Желимо да будемо заједно, да се разумијемо, да будемо срећни.

У томе је и велика промјена модерног брака. Човјек више није нужно осуђен да цијели живот остане у заједници која је за њега постала неподношљива. Али ту почиње и нови проблем. Ако је темељ брака само оно што желимо, шта се дешава онда када жеља ослаби? Колико смо спремни да трпимо непријатност, да се прилагодимо, да опростимо, да сачекамо да друга особа прође кроз своју кризу?

Другим ријечима: може ли брак опстати ако у њему више нема ничега што је јаче од тренутног осјећања? То је већ питање које статистика не може да одговори. Јер, људи праве грешке, али могу и да их исправе.

Од црквеног вјенчања до црквеног брака

За Херцеговину је важно и питање утицаја Цркве, јер се данас многи бракови, поред грађанског, склапају и црквеним вјенчањем. Али ту треба направити важну разлику: црквено вјенчање није исто што и црквени брак. Вјенчање је обред који траје један дан, док је брак начин живота који траје годинама.

У православном схватању, брак није само заједница двоје људи који су изабрали да живе заједно, већ добровољно прихваћена заједница љубави, вјерности и одговорности пред Богом. Зато се утицај Цркве не може мјерити само бројем црквених вјенчања. Питање је да ли њено схватање брака заиста обликује живот супружника — њихов однос према вјерности, праштању, жртви и заједничком подношењу тешкоћа.

Ту се хришћанско схватање брака сусреће са једним од кључних питања савременог човјека: можемо ли се слободно обавезати једно другом и онда када то више није лако?

У том смислу, Црква не нуди повратак старом моделу брака у којем се остајало зато што се „мора“, већ другачије разумијевање слободе: могућност да човјек слободно прихвати обавезу и да у тој слободи научи да остане вјеран. Јер права тежина обећања не показује се онда када је лако одржати га, већ онда када дођу тренуци у којима би било лакше одустати.

Црквена свадба у новијем времену

Херцеговина: од куће до стана

За Херцеговину је ова промјена имала још једну посебну димензију. Стари брак припадао је кући, имању, селу и великој породици. Савремени брак све више припада стану, послу, индивидуалном приходу и приватном простору. Некада је човјек могао имати проблем са женом, али није лако могао имати „свој живот“ изван породице. Данас су такве могућности много веће.

Исто важи и за жену. Њена економска и образовна самосталност мијења саму структуру брачног односа. Брак више не мора бити услов економског опстанка. Он све више постаје избор.

А оно што је избор, може бити и прекинуто. Управо зато је савремена криза брака истовремено и криза једне старе врсте друштвене обавезе.

Шта кажу бројеви из саме Херцеговине?

Ако се са опште слике спустимо на Херцеговину, промјена постаје видљива и у малим бројевима.

У Требињу је 2020. године склопљено 116 бракова, а разведено 17. Године 2021. број склопљених бракова порастао је на 175, док је број развода пао на девет. У 2022. било је 157 склопљених и 19 разведених бракова, а 2023. године 184 склопљена и 18 разведених. Године 2024. склопљено је 177 бракова, док су евидентирана 38 развода.

У мањим срединама бројеви су још занимљивији. У Љубињу су 2020. године регистрована 12 склопљених бракова и ниједан развод; 2021. било је 17 бракова и ниједан развод; 2022. 17 бракова и два развода; 2023. поново 17 бракова и ниједан развод, а 2024. само девет склопљених бракова и један развод. У Невесињу је 2020. било 28 склопљених и шест разведених бракова, 2021. 53 и пет, 2022. 50 и пет, 2023. 53 и четири, а 2024. 66 склопљених и шест разведених бракова. У Гацку су 2023. године регистрована 32 склопљена и два разведена брака, а 2024. године 39 склопљених и четири развода. У Билећи је 2023. било 35 склопљених и један разведен брак, а 2024. године 39 склопљених и два разведена.

Ови бројеви не могу се једноставно претворити у проценат „пропалих бракова“, јер разводи регистровани у једној години не припадају браковима склопљеним исте године. Али они показују нешто друго.

Развод је постао трајно присутна појава и у малим херцеговачким срединама.

Још више о промјени говори Попис становништва из 2013. године. У Требињу је тада међу становништвом старим 15 и више година било 515 лица која су се изјаснила као разведена — 203 мушкарца и 312 жена. Истовремено је 13.737 лица било у браку.

То значи да иза годишњих бројева стоји нешто дубље: већ промијењена структура породичног живота.

А шта се догодило у посљедњих двадесет пет година?

Најбољи увид у промјену даје шири податак за Републику Српску. Године 1998. у Републици Српској склопљено је 7.477 бракова, а разведено 801. Године 2024. склопљено је 5.096 бракова, а разведено 868.

Дакле, број нових бракова смањио се за готово трећину, док број развода није смањен у истој мјери. Однос разведених према склопљеним браковима износио је 107,1 на 1.000 1998. године, а 170,3 на 1.000 у 2024. години. Опет, тај број није проценат бракова који ће се развести. Али показује промјену односа између двије појаве: бракова је мање, а развод је релативно присутнији.

Промијенила се и старост уласка у брак. Просјечна старост при првом браку код мушкараца порасла је са 28,6 година 1998. на око 30,5 година 2024, а код жена са 24,7 на 27,8 година. Брак се, дакле, склапа касније и рјеђе.

И то је можда важнија промјена од самог броја развода. Јер криза брака не почиње нужно онда када се брак разведе. Може почети много раније — онда када људи све касније одлучују да уопште уђу у њега.

Младенци данас

Шта смо добили, а шта изгубили?

Било би лако романтизовати прошлост. То не би било поштено. Стари херцеговачки брак није био идиличан. Постојали су тешки бракови, насиље, невјерство, сиромаштво, присилне одлуке, неједнак положај жене и читав низ проблема о којима се често није говорило. Зато чињеница да је брак трајао није сама по себи доказ да је био добар.

Али ни супротна страна није једноставна. Савремени човјек има више слободе, више избора и већу могућност да напусти однос који га уништава. То је стварни цивилизацијски помак. Али слобода избора мијења и саму природу обавезе. Ако се брак заснива готово искључиво на томе да двоје људи желе да буду заједно, шта се дешава када више не желе? Ако се свака тешкоћа посматра као доказ да је избор био погрешан, како се у браку учи стрпљење? Ако се од другог очекује да нас стално чини срећним, шта се дешава када он сам постане слаб, болестан, несигуран или уморен?

Брак је одувијек био више од осјећања.

Али је можда управо то оно што савремени човјек све теже прихвата: да нешто може бити вриједно и онда када тренутно није лако.

Није проблем само у разводу

Зато би било сувише једноставно говорити о „кризи брака“ само кроз статистику развода.

Дубља промјена дешава се прије самог развода. Она се види у све каснијем ступању у брак, све мањем броју склопљених бракова, промијењеним породичним структурама, одласку младих, економској несигурности, промјени односа према традиционалним улогама и све већем нагласку на индивидуалној аутономији.

Херцеговина ту није изузетак. Само се промјена у малим срединама понекад види јасније. Када у Љубињу за годину дана буде склопљено девет бракова, број девет говори много више од једног локалног статистичког податка. Он говори о томе колико је мало младих људи који у том тренутку уопште живе у средини у којој би могли да заснују породицу.

Криза брака тако се сусреће са другом кризом — кризом демографског опстанка. Куће остају без људи, села без младих, а брак све касније долази на ред у животу човјека. Зато питање није само: зашто се људи разводе?

Питање је и: Зашто се све мање људи жени и удаје?

Херцеговачка села која су опустјела и напуштена

„А зар је то могуће?“

И ту се враћамо на стару причу. Човјек који је рекао да је све покушао — и „на лијеп и на мање лијеп начин“ — није био идеалан муж. Његов брак није био примјер среће. Али је његово чуђење било истинито. Он није имао проблем да схвати да је брак тежак. Није имао проблем да схвати да људи могу бити неспојиви. Није имао проблем да схвати да се муж и жена могу свађати годинама. Оно што није могао да замисли била је могућност да се брак једноставно прекине.

У томе је можда најдубља разлика између његовог и нашег времена. Његов свијет је био свијет у којем је брак био датост и света обавеза.  Наш је свијет онај у којем је брак избор. Некада је питање било: „Како ћемо издржати?“ Данас је чешће: „Да ли још желимо?“

Ниједно од та два питања само по себи није довољно. Јер брак без слободе може постати тамница. Али брак без способности да се нешто претрпи, опрости и понесе са другим човјеком може постати само привремени уговор између двоје људи док траје задовољство. Зато криза брака можда није само криза љубави. Можда је то криза нашег схватања обавезе, вјерности, жртве и заједничког живота. И можда је зато стара херцеговачка реченица занимљивија него што нам се на први поглед чини. „А зар је то могуће?“ Некада се односила на могућност развода. Данас, можда, треба да је поставимо другачије:

А зар је могуће остати?

Не остати зато што се мора или зато што ће „сви људи причати“, односно остати из страха, него остати онда када је лакше отићи — зато што још постоји нешто што двоје људи сматрају већим од сопственог тренутног незадовољства.

Можда управо ту почиње питање будућности брака. А да одговор више не можемо пронаћи ни у старом времену, ни у новом. Мораћемо га тек поново научити.