Понекад се у историји једног народа појаве личности чији живот, иако кратак, у себи сабере читаву једну епоху. Таква личност био је др Новица Краљевић, философ, правник, интелектуалац и национални првак, који је почетак Другог свјетског рата дочекао свјестан опасности која се надвијала над српским народом у Херцеговини.
Краљевић је рођен 1906. године у селу Цицина код Требиња. Основну школу похађао је у Јасеници Лугу, а потом Трговачку академију у Требињу. Гимназију је завршио у Мостару, као изванредан ученик, након чега је добио стипендију краља Александра.
Његово образовање било је необично широко. На Бечком универзитету студирао је филозофију и 1931/32. године стекао магистарско звање, а потом је завршио и студије медицине на Универзитету у Прагу. У Паризу је, на Сорбони, 5. јуна 1939. године одбранио докторску дисертацију и стекао звање доктора права.
Такво образовање било је ријеткост не само у Херцеговини него и у тадашњој Југославији. Краљевић је припадао генерацији српских интелектуалаца која је настојала да европско знање повеже са питањима сопственог народа и времена у којем је живјела.
Објавио је 1940. године у Београду студију Предмет и смисао права, док је његова главна научна студија, La portée théorique du glissement du Droit vers la Sociologie (Теоријски домет помјерања права према социологији), објављена у Паризу 1939. године. Књига је много деценија касније са француског преведена на српски језик и објављена 2004. године у преводу проф. др Спасоја Ћузулана.
Човјек који је слутио катастрофу
Почетак рата затекао је Краљевића у тренутку када је иза себе већ имао значајну академску каријеру. Кратко је радио као професор Правног факултета у Суботици, а био је и шеф кабинета у Влади Краљевине Југославије у вријеме Милана Стојадиновића.
Ипак, када је рат, ширећи се на тлу Европе, дошао у Херцеговину, вратио се у свој крај.
Српско становништво Херцеговине нашло се под влашћу Независне Државе Хрватске, а већ у првим мјесецима рата започели су прогони, хапшења, покољи и одвођења у логоре. За човјека који је познавао европску политику и прилике у међународним односима било је јасно да се не ради само о локалном сукобу, већ о ширем политичком и државном пројекту чије посљедице могу бити катастрофалне.
Краљевић се зато укључио у организовање српског националног покрета у источној Херцеговини. Његова улога није била само војна. Као образован човјек настојао је да народу објасни политичке прилике, однос великих сила према Југославији, положај Италије и могућности које су у датом тренутку постојале за заштиту српског становништва.
Посебно је настојао да се Херцеговина изузме из непосредне управе НДХ и стави под италијанску контролу, јер је знао да би масовна страдања српског живља које су усташе биле планирале, била избјегнута или знатно мања под италијанском окупацијом. Према свједочењима и литератури која се бави његовим дјеловањем, Краљевић је у том циљу упућивао представке италијанским властима, а обраћао се и Мусолинију и Ватикану. Каснија италијанска реокупација дијела Херцеговине је ипак закаснила, и први погроми Срба под НДХ, посебно “Видовдански покољ”, показали су оправданост свих његових страхова.
У сваком случају, укупна кретања су имала сложене војне и политичке узроке и каснија реопукапација није се могла приписати само дјеловању једног човјека. Ипак, Краљевићево настојање да се положај српског становништва промијени представља важан дио његовог ратног ангажмана. Комунисти су у то вријеме, а и касније, били резервисани према питању страдања српског становништва у НДХ и углавном су се бавили идеолошким питања, преузимања власти, али и насилним јачањем сопственог покрета који тада није имао ширу подршку у народу. Па и по цијену појединачних и масовних злочина, искључиво над Србима, јер су Равногорски покрет сматрали главним непријатељем. Они који су знали односе прије рата, а Краљевић је свакако у то био упућен, знали су и за различите облике сарадње комуниста и хрватских националиста који су се већ тада успоставили.
Ипак, прије него што је дошло до промјене војне и управне контроле над Херцеговином, српско становништво већ је било изложено масовним злочинима. У првим мјесецима рата хиљаде Срба су убијене, а велики број је одведен у логоре.
Новица Краљевић на двије фотографије, 1933. и времена послије
Између два рата унутар једног рата
Друга половина 1941. и 1942. године донијела је нову трагедију. Поред борбе против окупационих снага и усташког режима, српски простор у Херцеговини све више је постајао поприште сукоба различитих српских и југословенских политичких и војних покрета. Краљевић се опредијелио за Равногорски покрет и постао један од његових најзначајнијих интелектуалних представника у источној Херцеговини. Тиме је његов живот постао још угроженији.
Према свједочењима која су сачувана у мемоарској и локалној литератури, комунистичке снаге су током 1942. године ликвидирале више угледних српских домаћина у требињском крају, међу којима и више чланова породице Краљевић. У тим догађајима су само са подручја Требињске шуме страдали Васо, Гајо, Саво и Никола Краљевић, као и Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић и његов малољетни син Лазар.
Али страдали су и бројни други Срби, листом цивили, који најчешће нису ни разумјели због чега су били оптужени. Комунисти су страх у народу који се проширио, покушали да искористе као средство наметања сопствене идеологије.
Наредба Ј. Б. Тита од 11. јануара 1942. у којој тражи стрељање свих оних који подржавају “четнички покрет”
Посљедњи пут
На дјеловање и улогу Новице Краљевића су са подозрењем гледали и комунисти и усташе. Занимљиво је да су скоро исте оптужнице према др Новици Краљевићу имали и комунисти – партизани и усташе, оптужујући га за исте „гријехове“. И једни и други су више пута покушали његову физичку ликвидацију, са циљем засутављања његовог дјеловања.
С друге стране, Новица је имао несугласице и са водећим људима Равногорског покрета на подручју источне БиХ и Далмације, првенствено са Доброславом Јевђевићем и Петром Баћовићем. Карактерне особине, образовање и остварење активности на спашавању српског народа, чиниле су га супериорним у односу на наведену двојицу. Исто тако, једни другима они су били и конкуренција на истакнута мјеста у покрету. Из тог разлога, смрт др Краљевића не би наишла на претјерано жаљење ни у сопственим редовима.
Због конфронтација са Јевђевићем и Баћовићем, др Новица Краљевић није присуствовао сахрани жртава партизанског терора на Радачком бријегу у Љубомиру, 26. септембра 1942. године, јер су ту била присутна поменута двојица. На тој сахрани био је блиски пријатељ др Новице Краљевића, професор Петар Бубрешко. Иако та неслагања нису имала суштински карактер, она су сама по себи говорила о једној врсти српског менталитета и недовољног поштовања образованих људи међу њима, који је за своју посљедицу чессто имао високу цијену.
Крајем октобра 1942. године Краљевић је кренуо из Гркаваца према Љубомиру, заједно са Новаком Грујичићем. Иако је упозораван на могуће засједе комуниста и издају из својих редова, он се на то није обазирао. Сматрао је важнијим да се народу објасни опасност која се надвила над њим и држао је бројне састанке по херцеговачким селима.
На брду Пребило постављена им је засједа. Услиједила је борба у којој су обојица тешко рањена. Према каснијим свједочењима, борили су се све док им није нестало муниције. О околностима њихове погибије постоје различити наводи, али је извјесно да су Краљевић и Грујичић ту изгубили живот.
Када је погинуо Краљевић је имао свега тридесет и пет година.
За собом је оставио необично образовање, научне радове, породицу и политички ангажман који је трајао свега неколико ратних година. Његов животни пут од малог херцеговачког села, преко Требиња и Мостара, до Беча, Прага и Париза, а потом назад у ратну Херцеговину, готово је симболичан за читаву генерацију која је између два свјетска рата вјеровала да се знањем може утицати на историју.
Потоња судбина
Навођење расположивих података о Новици Краљевићу било је неопходно стога што је његова биографија, по свему судећи, у великој мјери одредила и његову потоњу интелектуалну и људску судбину. Трагична смрт Новице Краљевића, који је ликвидиран као идеолошки и политички противник, означила је истовремено и прекид континуитета његовог дјеловања и рецепције његовог дјела. У новом поретку који су успоставили побједници о њему се готово престало говорити, а његово научно дјело било је потиснуто из јавног и научног простора. Његово име као да је било осуђено на заборав. У том смислу је превод и објава његове докторске дисертације један од првих искорака његовог повратка и јавне рехабилитације.
Питање Новице Краљевића није само питање једног човјека.
Оно отвара и шире питање: шта су српски интелектуалци у Херцеговини могли да знају и предвиде уочи 1941. године, шта су заиста покушавали да учине и колико су њихове могућности биле ограничене снагом историјских догађаја?
Данас, када се о Другом свјетском рату често говори кроз велике војне операције и имена најпознатијих политичких и војних личности, лако се изгубе људи попут Краљевића. Након рата су комунисти наметнули негативну слику о њему као италијанском колаборационисти. Али, то су биле идеолошке квалификације и врло тешко да се могао оспорити његов патриотски став који је доказао, када је конформизам кабинета замијенио конкретном бригом за српски народ Херцеговине.
Ипак, након свега поставља се једно много шире питање: да ли се трагедија која је задесила Херцеговину 1941. године могла избјећи или бар ублажити? Јер је геноцид под НДХ имао стравичне размјере, не само у Херцеговини. Он се наставио до краја рата, а комунисти све до његовог краја ослобађање логора Јасеновац никада нису сматрали својим ратним приоритетом.
На то питање историја не даје једноставан одговор, али неке истине се једноставно не могу сакрити.
Остаје чињеница да су појединци попут Новице Краљевића опасност на вријеме препознали. Покушавали су да пронађу излаз у околностима у којима су могућности биле драматично сужене. Посебну тежину су имали унутрашњи идеолошки сукоби. И на крају су, у сукобима који су захватили Херцеговину, сами постали жртве времена које су покушавали да разумију и мијењају.
Зато прича о др Новици Краљевићу није само прича о једном страдалом интелектуалцу.
Она је и прича о Херцеговини која је у рат ушла са великим илузијама о томе да ће цивилизација, право и европско искуство моћи заштитити човјека — а из рата изашла са сазнањем колико су танке границе између знања, политике, насиља и историјског страдања.