Живимо у времену инфлације ријечи, а мањка смисла онога о чему се говори. Људи много говоре, а мало разговарају. Гласова је више него икада, али се иза њих све чешће појављује потреба да постоји само један глас — једно објашњење, један поглед, један начин на који стварност треба разумјети.
У једном таквом времену мисао руског философа и књижевног критичара Михаила Бахтина постаје необично актуелна. Бахтин није био само теоретичар књижевности. Његова мисао о дијалогу, полифонији и односу према другом постепено је прерасла границе тумачења романа и постала један од важних начина размишљања о језику, личности и култури.
Његова полазна интуиција је наизглед једноставна: човјек није затворено биће које најприје постоји само за себе, а тек онда ступа у однос са другима. Човјек се открива у односу.
„Бити значи комуницирати дијалошки“, пише Бахтин. А затим додаје још снажније: „Када се дијалог заврши, све се завршава.“
Овдје дијалог више није само разговор двоје људи. Он постаје начин постојања.
Када један глас постане довољан
Полифонија је код Бахтина више од обичног постојања различитих мишљења. Није довољно да у једном простору постоји десет гласова ако сви на крају морају да се уклопе у један унапријед задати закључак. Полифонија значи да различити гласови имају сопствену тежину. Они не морају бити једнаки, нити се морамо са свима сложити. Али морају имати могућност да говоре.
У томе се налази једна од најзанимљивијих Бахтинових разлика између дијалошког и монолошког свијета. Док монолошки свијет тражи коначан одговор, дијалошки свијет прихвата да се смисао појављује у односу. Монолог нам намеће одређену стварност, а дијалог пита шта је то што у њој видимо. Зато је Бахтин монолог схватао управо као затварање могућности одговора. У његовој анализи монолошки приступ „претендује на посљедњу ријеч“ и тиме затвара представљени свијет и људе у њему.
Као такав, монолог не мора нужно бити дугачак говор једног човјека. Он може постојати и тамо гдје формално има много учесника, али је исход разговора већ унапријед одређен.
Други није грешка у систему
За монолошко мишљење је други човјек сметња. Ако се не слаже са нама, онда је најједноставније претпоставити да он не разумије стварност.
Бахтин нуди другачију могућност. Он сматра да нам је други потребан не зато што посједује коначну истину коју ми немамо, него зато што без његовог погледа не можемо до краја видјети ни сами себе. Човјек себе не може потпуно обухватити сопственим погледом.
Бахтин ће зато написати:
„Човјек нема унутрашњу суверену територију; он је сав и увијек на граници.“
Граница је овдје изузетно важна ријеч. Она није зид који нас раздваја од другога. Она је простор сусрета. Други човјек види оно што ми не видимо. Његова позиција није само препрека нашој позицији. Она је могућност да наша сопствена позиција постане видљива.
Зато је дијалог дубљи од монолога, али и утолико тежи. Јер, монолог нас оставља у сигурности сопственог гласа, а дијалог нас излаже могућности да нас другачији глас промијени.
Достојевски и откриће полифоније
Бахтин је своју идеју полифоније развијао кроз читање Достојевског. За њега Достојевски није велики писац само зато што је створио снажне ликове. Његова посебност лежи и у томе што ти ликови нису сведени на пуке носиоце пишчеве идеје. Њихове свијести остају релативно самосталне.
Бахтин зато говори о „мноштву самосталних и несливених гласова и свијести“ као суштинској одлици Достојевског.
Раскољников, Иван Карамазов, Велики инквизитор, Старац Зосима — они не постоје само зато да би писац преко њих изрекао једну једину тезу. Више од тога, они се сусрећу, сукобљавају, одговарају један другом, а понекад остају и без коначног одговора. Управо зато Бахтин Достојевског види као великог писца полифоније. Роман постаје простор у којем се истина не појављује нужно као готова формула, већ као нешто што се открива у односу различитих гласова.
Живот као дијалог
Ту Бахтин излази из слоја књижевности и његова мисао постаје антрополошка.
„Живот је по својој природи дијалошки“, пише он. „Живјети значи учествовати у дијалогу: питати, слушати, одговарати, слагати се и тако даље.“
Другим ријечима, живјети није само бити присутан у свијету, живјети значи бити у односу. Човјек не постоји као коначна чињеница. Он се открива кроз оно што говори, али и кроз оно што чује; кроз питања која поставља, али и кроз одговоре које прихвата или одбија.
Дијалог зато није техника комуникације. Он је структура људског постојања.
Ријеч никада није само наша
Отуда и Бахтиново разумијевање ријечи. Када говоримо, не користимо језик који смо сами измислили. Свака ријеч већ има историју. Она је већ била изговорена у другим контекстима, са другим значењима, другим нагласком и другом намјером.
Бахтин каже да ријеч живи „на граници између сопственог контекста и туђег, страног контекста“.
Зато је сваки наш исказ истовремено и одговор. Ми не почињемо од нуле. У нашем говору већ постоје гласови родитеља, учитеља, књига које смо читали, људи које смо срели, традиције којој припадамо, чак и ставови којима се супротстављамо.
Наша ријеч је наша, али никада није само наша. Она је увијек негдје између нас и других.
Наше вријеме: много гласова, мало дијалога
На први поглед, савремени свијет изгледа као остварење полифоније. Свако може да говори, да објави текст, напише коментар, сними видео, изнесе мишљење. Никада није било толико доступних гласова.
Али број гласова сам по себи не производи дијалог. Можемо имати милионе људи који говоре, а да нико никога заиста не слуша. Тада се полифонија претвара у буку. То је један од феномена дигиталног доба: човјек је добио готово неограничену могућност да говори, али је истовремено све изложенији затварању у кругове сличних мишљења.
Ту Бахтин постаје изненађујуће савремен. Јер проблем није само у томе што постоји „један глас“. Проблем је и у томе што понекад сами бирамо да чујемо само гласове који потврђују оно што већ мислимо.
Тада други више није саговорник; он постаје публика или у лошијем случају — противник, али не и саговорник.
Полифонија није релативизам
Бахтинова полифонија не значи да су сви у свему у праву. То је важно нагласити. Дијалог не захтијева да се одрекнемо сопственог става. Напротив, без сопственог гласа нема ни правог дијалога.
Проблем почиње онда када свој глас прогласимо јединим могућим гласом. Тада више не разговарамо са човјеком него са сопственом представом о њему. Одатле, полифонија није одсуство разлика. Она је управо способност да разлике постоје без потребе да једна од њих ућутка све остале.
И ту се Бахтин разликује од једног површног схватања дијалога као сталног постизања сагласности. Прави дијалог не мора да заврши сагласношћу. Понекад је његов највећи резултат управо то што смо схватили зашто други види стварност другачије.
Против једног гласа
Зато полифонија није само књижевни појам. Она је питање начина на који живимо заједно. Култура је полифонична када прошлост није мртва формула, него саговорник садашњости. Аналогно томе, породица је полифонична када различите генерације могу да говоре једна са другом. Такође, заједница је полифонична када неслагање не значи престанак припадности.
То значи да човјек управо остаје слободан онда када може да чује туђи глас без потребе да због тога изгуби сопствени. Зато нас и данас Бахтин позива на важност слушања и слуха за глас другога. Јер смисао не настаје увијек унутар једног гласа. Често настаје између гласова.
А тамо гдје више нема простора за други глас, не нестаје само дијалог. Нестаје и могућност да се појави нешто ново.
„Два гласа су минимум за живот, минимум за постојање.“
Можда би то могла бити и најкраћа формула Бахтинове мисли. Не у смислу да сви говоримо и мислимо исто, него да једни другима оставимо довољно простора да бисмо уопште могли чути шта још није изговорено.
Препорука за читање:
Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, прев. Милица Николић, Zepter book Word, Београд, 2000.
Михаил Бахтин, Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег вијека и ренесансе, прев. Иван Шоп и Тихомир Вучковић, Нолит, Београд, 1978.
Михаил Бахтин, Естетика вербалног стваралаштва, прев. Мирјана Грбић, Издавачка књижница Зорана Стојановића, Нови Сад, 2013.