Жил Делез у својој књизи Разлика и понављање (1968) доводи у питање једно од уобичајених схватања понављања. На први поглед, понављање изгледа као враћање истог: нешто се дешава поново, у истом облику, као да се претходни садржај једноставно преноси из једног тренутка у други. Међутим, за Делеза такво схватање не објашњава суштину понављања. Оно што се заиста понавља никада се не враћа потпуно исто, јер се свако понављање дешава у другачијем односу, у другом времену и у новом контексту. Зато понављање није супротност разлици. Напротив, понављање је начин на који разлика постаје видљива.
У том смислу, понављање није механичка репродукција једног непромијењеног садржаја, већ ново појављивање које у себи носи разлику. Оно што се понавља остаје препознатљиво, али никада није потпуно идентично свом претходном појављивању. Управо ту Делез отвара важан простор за разумијевање културног континуитета. Ако бисмо континуитет схватили као непромијењено очување истог садржаја, онда би свака промјена историјског облика значила прекид традиције. Али ако континуитет посматрамо као способност једног смисаоног језгра да се поново појави кроз разлику, онда промјена више није доказ прекида. Она је управо знак живота традиције.
Ово је посебно важно за разумијевање културних традиција које трају кроз дуге историјске периоде. Традиција не опстаје зато што свака генерација дословно понавља претходну. Она опстаје зато што нове генерације у насљеђеном препознају нешто што могу поново да разумију, протумаче и изразе сопственим језиком. Континуитет се зато не налази изван промјене, него се остварује кроз промјену.
Косовска традиција то показује на нарочито јасан начин. Њено основно смисаоно језгро није се кроз вјекове појављивало у једном једином облику. Оно је добијало различите изразе у усменом предању, епској поезији, црквеној традицији, књижевности, сликарству, историографији, политичкој мисли и модерној култури. Косово средњовјековног предања није исто што и Косово у Његошевој интерпретацији; Његошево Косово није исто што и Косово код Андрића, Црњанског или савремених писаца. Па ипак, између тих различитих појављивања постоји препознатљива веза. Управо разлика између њих показује да традиција није мртви остатак прошлости, већ структура способна за нова читања.
У том смислу, Делезово разликовање понављања од просте идентичности може бити важно и за херменеутичко разумијевање традиције. Интерпретација не мора да буде копирање претходне интерпретације да би јој била вјерна. Напротив, она може бити вјерна управо тако што нешто из насљеђа поново доводи у хоризонт савременог искуства. Свака нова интерпретација истовремено чува и мијења: чува оно што препознаје као смисаоно језгро, а мијења начин на који се то језгро појављује у новом времену.
Овдје се Делез може приближити Гадамеру, иако полазе из различитих филозофских праваца. Код Гадамера разумијевање никада није пуко враћање прошлог смисла, јер се прошлост сусреће са хоризонтом садашњости и у том сусрету добија нову актуелност. Код Делеза, пак, понављање није повратак идентичног, него продуктивно понављање у којем се појављује разлика. У оба случаја, дакле, трајање није могуће без извјесне трансформације.
Из тога произлази и важна разлика између очувања традиције и конзервирања традиције. Конзервирати значи покушати сачувати један облик непромијењеним. Очувати, у дубљем смислу, значи омогућити да се смисао настави појављивати у новим облицима. Традиција која не може да произведе нову интерпретацију постепено губи способност да говори садашњости. Насупрот томе, традиција која се мијења, а при томе не губи своје препознатљиво смисаоно језгро, показује управо оно што можемо назвати живим континуитетом.
Зато разлика није нужно супротност континуитету. Она може бити његов унутрашњи услов. Оно што се у различитим временима појављује на исти начин било би само понављање обрасца; оно што се појављује различито, а ипак остаје препознатљиво као исто смисаоно насљеђе, представља много дубљи облик трајања.
Континуитет, према томе, није истост кроз вријеме, већ способност смисла да преживи промјену сопствених облика.
Препорука за читање:
Жил Делез, Разлика и понављање, прев. Иван Миленковић, Федон, Београд, 2009.