О патријарху Павлу остале су многе приче. Неке су временом постале готово легендарне: о његовим скромним оброцима, закрпљеним ципелама, одјећи коју је носио годинама, о томе како је сам поправљао оно што би други давно бацили. Али иза тих малих, наизглед необичних детаља налазила се једна много дубља особина његовог живота — мјера.
Патријарх Павле није био скроман само у ономе што је имао. Био је скроман у својим потребама. Није изгледало да му је потребно много да би човјек био достојанствен, нити много да би његов живот имао смисла.
У времену у којем се човјек све чешће мјери оним што посједује, Павле је својим животом подсјећао на нешто готово заборављено: вриједност човјека не расте са количином ствари које има.
Зато су и приче о његовим ципелама остале упамћене. Није ствар у томе што је патријарх носио старе и поправљане ципеле. Ствар је у односу према стварима. Оно што још може да служи не мора бити одбачено само зато што није ново. Човјек не мора непрестано да увећава оно што има да би увећавао себе. У томе има нечег дубоко хришћанског, али и нечег што данас можемо разумјети и без великих ријечи. Патријарх Павле је живио као човјек који је знао разлику између онога што је потребно и онога што нам је само наметнуто као потреба.
Његова скромност је била знак његове унутрашње слободе. Односно да човјек не мора да има много да би био неко и да је као такав слободнији од онога који непрестано мора да доказује своју вриједност оним што посједује.
Можда је управо зато Патријарх Павле остао толико присутан у памћењу људи. Не само као патријарх, него као човјек чији живот није морао да буде објашњаван великим реченицама. Његова појава, начин говора, однос према другима, па и његове закрпљене ципеле, говорили су исту ствар: да човјек може имати мало а бити богат, бити једноставан а велики и да не мора бити гласан да би га сви чули. И да се мјера човјека, на крају, не налази у ономе што је успио да сакупи око себе, већ у ономе што је успио да сачува у себи.
Зато сjећање на патријарха Павла није само сjећање на једно прошло вријеме. Оно нас, можда више него што мислимо, пита нешто сасвим савремено:
Колико нам је заиста потребно да бисмо били задовољни — и шта смо све почели да сматрамо неопходним?
Патријарх Павле на то питање није одговарао теоријом. Одговарао је животом.