Одговор на расправу о „јавном угледу“ савремених стараца у тексту о. Јована Хрисавгија
Недавно одржавање Међународног теолошког симпосиона посвећеног блаженопочившем старцу Емилијану Симонопетритском подстакло је о. Јована Хрисавгија да изнесе своје примједбе на црквену праксу јавног сјећања на савремене старце. Иако је сваки теолошки дијалог легитиман, приступ о. Хрисавгија садржи озбиљан методолошки проблем: непромишљену генерализацију којом изједначава јавно црквено поштовање са свјетовним праксама промоције или култом личности. Православна Црква, међутим, никада није поштовала Свете да би истицала људе, већ зато што се у њиховом животу пројавила нетварна енергија Духа Светога.
Поштовање према старцу није јавно признање или реклама, већ исповиједање вјере да Христос и даље дјелује у својој Цркви. Црква је заједница литургијског сјећања, које није сјећање на изгубљену прошлост, већ доживљај трајне стварности. Још од апостолског доба апостол Павле подстиче: „Сјећајте се старјешина својих… угледајте се на вјеру њихову“ (Јевр. 13,7).
Ово поштовање није антропоцентрично. Како каже Свети Василије Велики, поштовање „саслужитеља“ који су се осветили представља доказ наклоности према заједничком Господару (PG 31, 508BC). Поштовање Светих односи се на Бога. Оно се не зауставља на човјеку, већ преко човјека прелази ка Богу. Када Црква организује конгрес посвећен некој духовној личности, она настоји да протумачи начин на који је Божија благодат дјеловала у једном човјеку на изградњу цијелог Тијела.
Историјска пракса Цркве
Историја потврђује да не постоји супротност између личног смирења монаха и одговорности Цркве да сачува његово учење.
1. Свети Атанасије Велики и Свети Антоније Велики:
Свети Антоније био је изузетна личност скривености. Када би јавно представљање живота једног подвижника представљало нарушавање идеала, Свети Атанасије не би написао његов Житије. Атанасије је, међутим, сматрао да живот Антонијев припада цијелој Цркви као свједочанство Васкрсења и Педесетнице.
2. Кападокијски Оци и Свети Јован Златоусти:
Оци су изговарали похвалне бесједе о Светима и мученицима не на затвореним скуповима, већ у великим храмовима пред хиљадама вјерника, сматрајући тај чин литургијским, а не свјетовним.
3. Свети Симеон Нови Богослов:
Он је јавно бранио светост свог духовног оца Симеона Побожног, упркос противљењима, наглашавајући да искуство обожења не може остати приватна ствар.
4. Савремена светогорска традиција:
На примјер, Свети Силуан и Свети Пајсије избјегавали су истицање себе. Свети Силуан никада није настојао да буде познат, нити је за собом оставио неко систематско књижевно дјело. Да није било његовог ученика, Светог Софронија Сахаровог, о њему не бисмо знали готово ништа. Свети Софроније није сматрао да издаје смирење свог старца тиме што је написао његово чувено житије и пренио његове списе. Након упокојења ових Светих, Црква је, међутим, објавила њихова дјела и организовала конгресе, препознајући своју обавезу да сачува њихово духовно насљеђе.
Случај старца Емилијана
Теолошко проучавање дјела старца Емилијана органски се уклапа у ову традицију. Он сам никада није тражио јавност. Симпосион није „створио“ његов углед, већ је настојао да научно проучи већ постојећи духовни утицај.
Старац Емилијан био је једна од централних личности обнове Свете Горе у XX вијеку, преображавајући не зграде, већ људе. Његов утицај, посредством братстава Симонопетре и Ормилије, добио је свјетске размјере, утичући на духовни живот у Румунији, Србији, Русији, Европи и Америци.
Погрешна употреба изреке Светог Пајсија
О. Хрисавгије се позива на ријечи Светог Пајсија: „Тешко монаху чији глас стигне до Атине.“ Међутим, издвојено коришћење изрека теолошки је несигурно. Свети се обраћао монаху, упозоравајући га да сам не тражи славу. Није се обраћао Цркви, која има обавезу да не заборавља своје харизматске подвижнике.
Чињеница да се сам Свети Пајсије данас поштује широм свијета показује да су лична скривеност и касније црквено памћење потпуно сагласни.
Неспоразум око „геронтизма“
Појам „геронтизам“ се посљедњих деценија често погрешно употребљава за описивање патолошких односа зависности. Иако таква изобличења постоје, погрешно је сматрати их кључем за тумачење православног духовног очинства.
Старци су одувијек били стубови Цркве, непоколебљиви носиоци православног светоотачког предања; достигли су и искусили пуноћу живота у Христу. Они су обожени и зато им вјерници приступају тражећи исцјељење, тражећи човјека који из искуства познаје пут ка Богу. „Аво, реци ми ријеч да се спасем“ јесте безвремени вапај хришћанина који се подвизава.
Библијска основа: Апостол Павле назива себе „оцем“ Коринћана, јер их је родио Јеванђељем (уп. 1 Кор. 4,15).
Суштина послушања: Аутентично послушање не укида личност, већ исцјељује човјека као психосоматско биће и води га ка слободи од страсти. Духовни отац не замјењује Христа, већ води ка Њему.
Старац Емилијан: Његово учење темељи се на слободи љубави. Чињеница да су из његовог духовног окружења израсли снажни и стваралачки појединци — игумани, јерарси и теолози — руши сваку сумњу у психолошку зависност.
Методологија и алузије
Теологија, као наука Цркве, обавезана је прецизношћу и утемељеношћу. Текст о. Хрисавгија, иако изражава оправдану забринутост због појава злостављања у Цркви, упада у грешку повезивања тих појава са старцем Емилијаном посредством асоцијација, а не доказа.
Реторичко приближавање различитих случајева ствара погрешан утисак „колективне кривице“, који је стран библијском и светоотачком предању. Одсуство било каквог историјског доказа који би старца повезао са насилним понашањем чини такве алузије научно неутемељеним. Пастирска осјетљивост према жртвама не ослобађа теолога обавезе историјске тачности.
Исихазам као црквени догађај
Постоји савремена тенденција да се исихазам тумачи као индивидуални, приватни облик религиозности. То је, међутим, заблуда. Исихаста се не удаљава од свијета да би га презрео, већ да би дубље ушао у тајну Цркве. Његова молитва постаје „ипостасна“, обухватајући цијело човјечанство.
Црква није признала учење Светог Григорија Паламе као лично мишљење, већ као догмат, показујући да се искуство обожења тиче цијелог Тијела. Монаштво је литургија Цркве, „плућа“ црквеног тијела.
Старац Емилијан био је носилац ове живе исихастичке традиције, а проучавање његовог дјела природна је посљедица еклисиолошке самосвијести.
Закључак: шта је дубље питање
Расправа се не тиче само једног симпосиона, већ начина на који Црква разумије свој однос према Светима и својој исихастичкој традицији.
Када би се прихватиле резерве из текста о. Хрисавгија, не би требало да буду написана Житија Преподобних, нити да буду изговаране похвалне бесједе великих Отаца, нити да буду сакупљане изреке стараца. Црква се, међутим, не плаши сјећања на Свете; она га сматра изразом Божијег сјећања у историји.
Најаутентичнији одговор на сваку сумњу јесте плод живота старца Емилијана: стотине монаха и монахиња, духовни оци и хиљаде вјерника који су се препородили кроз његову ријеч. Према критеријуму Господњем, „по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7,16).
Црква ће наставити да истиче такве живе примјере, јер је свакој генерацији потребно да види да је Јеванђеље и даље стварност која преображава човјека — „јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13,8).
Извор: Pemptousia, 10.07.2026, Апостолос Николаидис, „Η εκκλησιολογική σημασία της μνήμης των Αγίων και των πνευματικών Πατέρων“.
Апостолос Николаидис, емеритус професор Универзитета у Атини, предсједник Института „Свети Максим Грк“