Постоје библијски стихови који су толико пута прочитани да се чини да су већ исцрљена сва њихова значења. Један од њих је и онај у којем Бог изводи Авраама под ноћно небо и каже му:
„Погледај сада на небо и преброј звијезде, ако их можеш пребројати. Тако ће бити потомство твоје.“
На први поглед, значење је јасно. Аврааму је обећано бројно потомство. Звијезде су слика мноштва које се готово не може избројати.
Али библијски језик понекад оставља више простора него што нам се на први поглед чини. Према једном тумачењу јеврејски глагол saphar, који се у овом стиху обично преводи као „бројати“, припада коријену чије је значење шире од самог бројања. Он може означавати и казивање, приповиједање, записивање, објашњавање и тумачење. Из истог коријена долази и sepher — књига, као и sopher — писар.
Од броја до приче, дакле, пут није тако велики. Можда зато Аврааму није речено само да погледа звијезде и преброји их. Изгледа нам да му је речено да их чита.
Између бројања и читања
Зато није случајно што псалмопјевац каже:
„Небеса казују славу Божију.“
Небо не говори људским језиком, али говори. Звијезде немају глас, али могу постати писмо. Човјек их гледа и покушава да повеже тачке, да од онога што види сачини смисао.
У том смислу, библијска слика Авраама под звијездама садржи нешто дубље од обећања о бројном потомству. Она говори и о самом човјеку као бићу које тумачи.
Свјетлост у свијету
Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, настала прије Христа, Авраамово потомство већ повезује са звијездама не само у смислу броја него и узвишености. Филон Александријски, неколико вијекова касније, још јасније наглашава да Бог није рекао „тако много“, него „тако“ ће бити твоје потомство. Звијезде, дакле, нису само мјера количине. Оне постају мјера квалитета: чистоте, свјетлости и небеске узвишености.
А онда хришћанско читање још једном мијења перспективу.
Свети Иринеј Лионски у Авраамовим звијездама види слику оних који ће кроз вјеру постати „свјетлости у свијету“. Обећање дато Аврааму тако се не завршава у броју његових потомака. Оно добија своје испуњење у Христу и у онима који кроз вјеру постају свједоци те свјетлости.
Авраам зато не гледа само у будућност свога рода. Он гледа у будућност човјека.
Свијет који разумијемо
Ми данас имамо више информација него икада. Њихово мноштво је као звјездано небо изнад нас. Али информација није исто што и значење. Можемо пребројати звијезде, измјерити њихову удаљеност, израчунати њихову старост и описати њихов хемијски састав. Ипак, питање шта нам звијезде значе остаје другачије питање.
Наука нам омогућава да свијет све прецизније мјеримо. Херменеутика нас подсјећа да свијет није само оно што можемо измјерити. Човјек не живи само у свијету чињеница. Живи у свијету који мора да разумије.
И зато је библијска сцена са Авраамом под звијездама и данас необично савремена. Она нас подсјећа да није довољно гледати. Потребно је видјети. Није довољно бројати. Потребно је разумјети. Није довољно примати знакове. Потребно је научити да их читамо.
Гледање вјером
Једна од најљепших слика хришћанског живота могла би бити управо ова: човјек који постаје свјетлост за другога.
Бог изводи Авраама у ноћ и показује му небо. Авраам још не види оно што му је обећано. Видљиве су само звијезде. Али управо у њима он учи да чита оно што још није видљиво.
Ту почиње вјера.
И можда ту почиње и свако истинско тумачење: у способности да у ономе што видимо препознамо смисао који се тек треба показати.